МИНИСТАРСТВО одбране Русије наставља да обнавља нуклеарну тријаду. План је да до 2024. године ракетне јединице стратешке намене прекину са коришћењем балистичких ракета РТ-2ПМ „Топољ“ које су у употреби од 1988. године.

Америка је средином 1970-их година почела да користи интерконтиненталне балистичке ракете „Минитмен 3″ које су прецизније гађале – одступање није било веће од 200 метара. Американци су могли да гађају силосе совјетских интерконтиненталних балистичких ракета (ИБР) чије су координате биле добро познате захваљујући моћним сателитима. СССР би тада, у случају рата, ризиковао да остане без нуклеарног арсенала. Москва је осетила претњу и дат је налог Министарству одбране да реши проблем.

Московски технолошки институт је почео да развија нов комплекс на основу тростепених интерконтиненталних балистичких ракета. План је био да се оне сместе не у стационарне силосе већ у мобилне лансере. Прорачун је био једноставан – противник никако није могао да одједном прати маршруте десетак платформи. Тражити мобилни систем „Топољ“ у шумама Урала или у тајгама Сибира је било исто што и тражити иглу у пласту сена.

Специјалну машину, која може да издржи тешку ракету, су развијали Минска фабрика тегљача и производно удружење „Барикаде“. Тада се појавио камион МАЗ-7917 који има шасију на седам осовина и мотор од 710 коњских снага. Могао је да се креће брзином од 40 километара на час и био је у могућности да пређе 400 километара без пуњења горивом.

Тестирање интерконтиненталних балистичких ракета је почело 1982. године и трајало је до 1984. године. За то време је било 12 лансирања. У областима где је вршено лансирање су направљена склоништа. У јулу 1985. године је ступио на дужност први „Топољ“ у граду Јошкар-Ола у Русији. Званично је део војног наоружања постао 1. децембра 1988. године.

ГАРАНЦИЈА ОДМАЗДЕ

„Топољ“ има тежину већу од 45 тона. Инерцијалним системом управљања се контролише лет, припрема и лансирање. Ракета се смешта у херметички транспортно-лансирни контејнер дужине 22,3 метра. У унутрашњости контејнера се одржава стална температура и влага. У овим условима се може чувати десетак година.

Ракете користе чврсто гориво, брже се припрема за старт, него течно гориво, једноставнија је за експлоатацију и еколошки је безопаснија. Моноблоковска термонуклеарна глава је опремљена брзом борбеном јединицом од 500-800 килотона.

„Топољ“ може да погоди циљ на растојању од 11.000 километара, тачније, може да погоди било коју тачку континенталног дела Америке.

Ракетне јединице стратешке намене су до 1999. године имале више од 360 ових система. Масовно распоређивање ракета овог типа је Русији гарантовало могућност да узврати ударац чак и у случају да буде уништена већина интерконтиненталних балистичких ракета које се налазе у стационарним силосима.

СМЕНА ВЕТЕРАНА

Крајем 1990-их година је почела серијска производња модернизованих ракетних комплекса „Топољ-М“ који су имали савременију ИБР РС-2ПМ2. Она је била већа и тежа од претходне, па је потребно било и тегљач да се модернизује. Добио је и осму осовину.

Стручњаци процењују да је снага моноблока једна мегатона. Модернизована ракета је прецизнија и теже је могу приметити противваздухопловни системи. Она има могућност да маневрише у лету и отпорна је на електромагнетне импулсе. Поред тога, свака РС-2ПМ2 са собом носи и комплет лажних циљева како би на још један начин збунила противника.

„Топољ-М“ је престао да се производи почетком 2010. године. Производња је била усредсређена на нови комплекс РС-24 „Јарс“, који ће временом заменити све системе „Топољ“. Његова главна предност је то што ракета одједном може да понесе четири борбена блока од којих сваки има снагу од 300 до 500 килотона.

Повећан је и домет који износи 12.000 километара. Поред тога, „Јарс“ има систем који му омогућава да лансира ракету из било које позиције на којој се налази и да се не везује за раније назначене позиције.

РС-24 „Јарс“ је постао главна ударна снага Ракетних јединица стратешке намене руске војске, које имају више од сто оваквих комплекса. Ускоро ће се појачати потенцијал копнене нуклеарне тријаде интерконтиненталном балистичком ракетом РС-28 „Сармат“ тешке класе. Прва лансирања су планирана за јесен.

Тактичко-техничке карактеристике система „Сармат“ су први пут откривене на међународном форуму наоружања „Армија 2019″.

Он може да добаци до рекордних 18.000 километара, а дужина ракете је 35,5 метара, док је дијаметар три метра. У могућности је да испали на циљ до 15 бојевих глава. РС-28 је направљен за хиперсоничне комплексе „Авангард“ и могу да достигну брзину до 15 Маха, што их чини нерањивим за било који постојећи и перспективни противваздухопловни систем.

Leave a Reply