Након што се сва слободарска тежња напаћених Срба синтетизовала у танушно оловно зрно оног Видовдана у Сарајеву, наша штампа није била на висини задатка.

Напротив, хроничари и архиве непогрешиво бележе да су тадашњи људи од пера поприлично поспрдно и нехајно доживели ултиматум Аустроугарске, схватајући тираноубиство као спорадични инцидент, а не као догађај који је точак историје убрзао на ворп ниво.

Такви промашаји карактеристични су, на жалост за наше медије: са једне стране, обликују их подгузне муве, професионални полтрони и неуки климоглавци, а са друге агресивни аутошовинисти, агенти страних сила и издајници разних боја. Тек понегде омакне се неко ко зна, па још и хоће, а уз то и сме како треба. Јуче, данас и сутра – ова слика важи и важиће.

Баш зато медији још једном промашују историју – део из страха, део из глупости, део из намере, али то не мења чињеницу да се она дешава, баш сада и баш овде. Тачније, у Новом Пазару.

Акција коју је заповедио министар Вулин показала је да грађани Пазара без обзира на националност, веру и убеђења, желе само једно – да држава делује, да држава буде уз њих и да буду држава, насупрот миљеника амбасада који деценијама тврде да не требају, нису или не желе да буду држава.

У само једном дану, неки би рекли коцкарски потез Вулина, разбио је десетине година лажи и манипулације – у само једном дану, ништа мање битно, недодирљиви су постали и те како додирљиви, незаштићени и те како заштићени, а „потребни“ немир претворио се у прекопотребни мир.

Ниједан букач, ниједан манипулатор и ниједан мегафон никада није надјачао народ – ниједно урлање не може бити гласније од мисли грађана. А, довољно је прошетати улицама Пазара, попити кафу, ослушнути и схватити да је „ненормално“ преко ноћи постало нормално – наша полиција чува наше грађане од криминалаца и олоша. А, олош је олош, крстио се или клањао. Зато задовољство и осмех јесу на лицима Пазараца.

Коначно, рекосмо да неки тврде да је ово коцкарски потез Вулина. У томе је и величина – после овога, а након деценија супротног, када се држава понаша као држава (на корист свих грађана), нико то неће називати коцкарским, него нормалним. Нормалност се враћа кући.

Баш зато, за разлику од многих, ми знамо да не бележимо акцију – бележимо историју.

Томо Ловрековић

Leave a Reply