Поједини медији су објавили да се црногорске власти припремају да употребе „специјално оружје“ против Српске православне цркве (СПЦ) и њених представника у Црној Гори, при чему се ради о оптужбама о њиховом наводном енормном богаћењу. Међу првима који би се могли наћи на удару ове фалсификоване тезе помиње се секретар Митрополије црногорско-приморске (МЦП) СПЦ, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић.
Притом, у каквом и коликом се менталном понору налазе Мило Ђукановић и његова однарођена свита говори и то да би, оптужујући Јовановића за наведено, пренебрегли ноторну чињеницу да се на њега као секретара МЦП, по природи ствари и имовинско-правних односа, ако таква категорија након усвајања наказног тзв. Закона о слободи вероисповести за Ђукановићев режим уопште постоји, у искључиво формалном смислу води одређен број некретнина МЦП. Очигледно, овде није реч ни о каквом Јовановићевом приватном власништву, већ о начину да Митрополија изађе на крај са потешкоћама на плану регистровања своје имовине, у које су је довели исти ти вајни Ђукановићеви легалисти. И управо се на овом примеру види да, народски речено, Мило и његова екипа „стручњака“ скачу себи у уста.
Али, с обзиром на размере милогорске хистерије која их је захватила и, како видимо, не пушта, може се рећи да више ништа и не чуди.
Милогорска владајућа камарила је на исти начин раније покушала да дискредитује и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, оптужујући га да је на себе, ради личне користи и богаћења, преписивао цркве, манастире и другу непокретну имовину Митрополије. А реч је о истим правним заврзламама, и о потреби да пред црногорским правним системом, ма колико накарадан био, постоји формални титулар ове имовине. Али тај формални титулар није власник, већ само заступник. Наравно, чини се потпуно сувишним појашњавати да је реч о елементарној правној писмености, такорећи азбуци. Али и то је очигледно ишчилело у слепом идолопоклонству према Дон Милу…
Kада се подвуче црта, циљ црногорских власти је и више него евидентан – и прогурати поменути Закон, са свим његовим последицама, и оптужити великодостојнике Српске цркве за грамзивост, похлепу, и најзад за лоповлук. Али све већа лакоћа са којом обични људи могу прозрети науме Ђукановића и његових следбеника потврђује да у свом властодржачком бунилу и илузији сопствене величине заиста губе свест о корацима које предузимају или планирају да предузму, што може бити поуздан показатељ да им време полако али сигурно истиче.
Извор : Националист