(„Како је тешко живети, када нико не ратује са Русијом!“ – гроф Палмерстон, британски премијер, 1855-1865)

Великих игара, сукоба великих светских сила, је кроз историју човечанства било много… Па и данас се игра(ју) велика(е) игра(е)… То сви видимо… Али, само један сукоб великих је заслужио да се баш тако и „званично“ зове. Борба између Русије и Британског царства за превласт у централној Азији (пре свега у Афганистану и на Кавказу) током целог 19-ог века је управо тако названа: ”ВЕЛИКА ИГРА”!

Мада су се током читавог 18-ог века ове две велике силе бориле за превласт у средњој Азији, ради спречавања руског продора према топлим морима и трговачким путевима (пре свега због памука), односно заштите британске колоније Индије, за почетак ”ВЕЛИКЕ ИГРЕ” се сматра битка код Асландузе 1812. године, која је била део руско-персијског рата, који је вођен од 1803-1812 године… Не треба трошити речи и говорити о томе да је главни савезник, заштитник и подстрекач Персијанаца била у ствари Британија.

Сам назив “ВЕЛИКА ИГРА” први је употребио официр Британске источноиндијске компаније (главног оруђа британског колонијализма) Артур Коноли, 1840. године, а постао је општепознат захваљујући роману Радјарда Киплинга „Ким“.

Да ли је „ВЕЛИКА ИГРА“ икад завршена и колико је битно за Запад спречавање Русије да изађе на „топла мора“?

Ако се води, како се данас води таква борба? Како је препознати?

Узмимо тренутни сукоб Азербејџана и Јерменије. Изјаве даје једна страна, друга страна, представници самог Нагорно-Карабаха, Турске, Русије, Француске, САД-а… Шта ко ту хоће, какви су му интереси, шта ко ту говори искрено а ко лаже, дипломатски, онако, у рукавицама? Неће, вероватно, бити да се цео свет, баш у овом тренутку, забринуо о томе како ти кавкаски горштаци живе и каква су им права? Коме и како ту веровати, у данашње време када су сви системи вредности поремећани, па се канцеларка велике Немачке среће са обичним блогером из Русије, а председник велике Француске са женом блогера из Белорусије, док на Кавказу почиње озбиљан рат? Председник Турске агресивније наступа према Јерменима од самих Азербејџанаца, упркос „противљењу“ Француске и Америке? Британије нигде нема?! Председник Азербејџана јавно наступа са тезом да је он ближи Русији него Јерменија чије је руководство поставио, преко успешно изведене „обојене револуције“, сам Сорош (што је, бајдвеј, истина!). Русија позива на мир, као и обично, иако је Јерменија, као члан ОДКБ-а практично једном ногом у рату! Да те заболи глава! Како се ту разабрати? Како „погледати у корен?“

НОВА ВЕЛИКА ИГРА

Глобализација је појам (што би модерно и ружно данас рекли – “наратив”), који више не спада у зону “теорија завера” већ циљ које је “човечанство” само себи наметнуло. Тако макар кажу они који планирају да владају светом. И не само да мисле, на томе активно, и доста успешно, раде.

Али, мислим да никог, иоле паметног, није могуће убедити да се та операција звана ОСВАЈАЊЕ СВЕТА може остварити без дебеле теоријске, научне, формуле и плана. Шта је основна научна поставка и услов за владање светом?

То питање је научна јавност Велике Британије (а кога другог?), највеће колонијалне силе у историји човечанства, испитивала и истраживала, покушавајући да постави географске, физичке законитости и услове за владање планетом, посебно активно крајем 19-ог и у првој половини 20-ог века, поучена и горепоменутим сукобом званим „ВЕЛИКА ИГРА“.

Тако се појавила ГЕОПОЛИТИКА, као наука која је спојила ГЕОГРАФИЈУ И ПОЛИТИКУ, и која на основу географске физичке ситуације планете земље, распореда копна и мора, континената и океана, прави план њеног освојања и постојаног задржавања под контролом. Мада јој није поставио име и није волео да га зову њеним оснивачем, ову „науку“ је de facto „измислио“ и развио британски професор географије(!) Хелфорд Макиндер.

Све до појаве Макиндера у политичким и научним круговима је углавном владала теорија да је господар света онај ко влада светским морима, па самим тим и светском трговином.

Предавањем које је Макиндер одржао 1904. године, под насловом „Географска осовина историје“, овај енглески професор је ту ствар преокренуо, говорећи о томе да изградњом транс-сибирске железнице, кључ владавине светом уствари неће држати онај ко влада светским морима, већ онај ко господари НАЈВЕЋИМ, ЦЕНТРАЛНИМ ДЕЛОМ СВЕТСКОГ КОПНА, дакле Русија, јер, повезујући Европу и Азију, контролише и све луке на њеним обалама а тиме и целу светску трговину.

Макиндер зато уводи појам „Срце копна“ или „СРЦЕ СВЕТА“ („Heartland“), који се територијално налази у централном делу Евроазије и покривен је територијом Русије. Без разбијања Русије, тада на почетку 20-ог века, та велика земља је имала отворену перспективу да постане централна светска сила. То је морало бити спречено. И то је спречено! Октобарском Револуцијом…

За неко време…

Али, Хартленд је остао на територији Совјетског Савеза. Совјетски Савез је врло брзо превазишао ситуацију сломљене, заостале, грађанским ратом разбијене земље и постао светска империја. И то је требало срушити! И то је срушено!

За неко време…

А онда се, наизглед ниоткуда, у цик 21. века, појавио један неугледан човек… ВВП.

„Хартленд“ као циљ освајања, који је предајом источно-европских и осамостаљивањем средње-азијских земаља бившег Совјетског Савеза, изгледао као зрела крушка, која само треба да падне, поново се појавио као „не баш лак залогај“.

Дакле, без обзира што су се границе државе руског народа мењале током двадесетог века (а са њима и тактика и оперативни задаци и делања) „будућих владара света“ циљ је остао исти – ОСВАЈАЊЕ ХАРТЛЕНДА!

Није дакле основна, вечита, непрекидна и нескривена тежња западног, романско-германског-атланског света само освајање Русије због њеног рудног и природног богатства, нити је то само генетска, практично расна мржња тих западних племена према словенским народима, посебно према руском, о чему су још руски словенофили 19-ог века, доста аргументовано говорили. Основни мотив је геополитички.

Неки сматрају да се суштина Макиндерове теорије по којој је владавина копном доминантнија од владавине морем данас релативизована, изменама, у међувремену, граница и посебно технолошким развојем човечанства, сматрајући да је данашње информативно, биолошко али и војно међу-континентално и космичко оружје променило и релативизовало значај копненог освајања територије у односу на значај владања морем.

Други пак, конзервативно, и даље сматрају да, где нема војничке чизме, нема освојене територије, односно да је Хартленд услов cine qua non за владање светом. Па зар није и само постојање НАТО пакта потврда да се тога Запад никада није одрекао?

НЕМА, ДАКЛЕ, НИКАКВЕ СУМЊЕ ДА СМО СВЕДОЦИ И САВРЕМЕНИЦИ НОВЕ „ВЕЛИКЕ ИГРЕ“.

Први појас око основног Хартленда који је покривао Совјетски Савез је после издаје Горбачова и Јељцина пукао, како са стране источне Европе, тако и са стране јужног „меког трбуха“ отпадањем 14 република од „матице“ Русије. Разбијање оног што је остало од тог првог појаса, кроз рушење Украјине и Белорусије управо гледамо, а да ли ово са Јерменијом има неке везе са јужним меким трбухом Русије, размислите сами.

При чему, саме три кавкаске земље (Грузија, Јерменија и Азербејџан) представљају тек „предстражу“ меког трбуха Евроазије.

Збигњев Бжежински назива ову територију, ту „предстражу“ „меког стомака“ Русије – „евроазијским Балканом“, као ровиту територију, увек спремну за подметање пламена и детонирање бурета барута. При том, он Азербејџан назива „геостратешким запушачем“, с обзиром да ова територија (за разлику од балканског полуострва) поседује огромне количине енергетских потенцијала, пре свега у нафти и гасу…

А прави „меки трбух“ Евроазије, односно Хартленда, чини пет земаља бившег Совјетског Савеза, пет „стана“ – Казахстан, Таџикистан, Киргизстан, Узбекистан и Туркменистан. Уз њих је наравно и Афганистан, као кључна земља у свему томе. Довољно је погледати карту. Није тек онако СССР, ушао у ту земљу, нити су Американци после рушења Кула Близнакиња управо њу изабрали као прву мету.

„Меки стомак“ Евроазије је битан као пресудна зона за излазак Русије на топла мора, односно пут освајача према Хартленду. Да ли је Путин напао Сирију, (земљу иза тог „меког стомака“) тек тако, због пријатељства са Асадом, или показивања ракета?

Треба ли, дакле, и овај тренутни сукоб на Кавказу рачунати као једну епизоду „НОВЕ ВЕЛИКЕ ИГРЕ“?

Ово што написах је скраћено, упрошћено излагање Макиндерове „научне“ теорије, која је претрпела много измена од свог постанка, али није никада (немојте да вас лажу) заборављена и гурнута под тепих. НОВА ВЕЛИКА ИГРА се одвија пред нашим очима, циљ се није променио, и у контексту свега тога, на ту шему, треба ређати пазлове које добијамо са малих екрана тв пријемника и још мањих екранчића ових паметних/глупих телефона. Ја у то верујем, а ви како ‘оћете.

„Трудећи се да ослабе Русију, Британци су се увек борили са нама туђим рукама – француским, немачким, турским…“ – Андреј Кончаловски.

Аутор: Владан Јевтић

--

Leave a Reply