Или, како је анонимна директорка Туристичке организације Србије (ТОС) постала министарка и амбасадорка.

Ванредни парламентарни избори у Србији, одржани јануара 2007. године, још једном су коштали Демократску странку (ДС) места премијера, али су, на личном плану, представљали прекретницу у каријери Милице Чубрило Филиповић (тада само Чубрило), до тада релативно анонимне директорке ТОС-а. И то, иронично, захваљујући моћном заштитнику управо из редова ДС-а.

Наиме, после избора 2007. године, а гле чуда, баш у периоду када је обнародована њена емотивна веза са Божидаром Ђелићем, будућим потпредседником коалиционе владе ДС-а и Демократске странке Србије (ДСС), Милица Чубрило постаје министарка за дијаспору.

Период министровања од једва годину дана, између осталог, послужио је Милици, очито емотивно незаситој, да финансијски осамостали Николу Филиповића, тадашњег дечка, а садашњег супруга, и тиме га оспособи за брак са њеном незајажљивом политичко-дипломатском амбицијом.

У том периоду, Чубрило (Филиповић) је, као министарка, а према писању часописа „Ми магазин“, свом изабранику Филиповићу, доделила два милиона динара (тада око 40 хиљада долара), на конкурсу за снимање документарних филмова, иако се Никола до тада никада није бавио том делатношћу.

Није познато да ли ју је нови изабраник коштао Ђелићеве заштите, али се, по смени са места министарке за дијаспору, вратила у анонимност све до 2010. године, када је постала амбасадорка Србије у Тунису.

И даље је веома нејасно какве је тачно резулате постигла на том месту, али остаје забележено да је, и након што јој је током 2013. године истекао мандат, одбила да се лиши пратећих повластица, па је, између осталог, наставила да користи аутомобил са регистарским ознакама наше амбасаде у Тунису, чак и након што су јој „дипломатске таблице“ одузете од стране тамошњих власти.

Након тога, ваљда у жељи да се Србији освети за своје неиспуњене амбиције, вратила се првој љубави, новинарству (не Ђелићу), где и даље, користећи конекције са безбедносно упитним француским колегама, у иностраним часописима, попут „Le Figaro“ и „Le Courrier des Balkans“, објављује читав низ текстова спорне истинитости, а крајње негативних по углед наше земље у свету.

Истовремено, а крајње лицемерно, не либи се кандидатуре за учешће у појединим туристичким пројектима у Србији, које спроводи „Немачка агенција за међународну сарадњу“ (GIZ), а финансира ЕУ, што само додатно потврђује да је, одувек, у свом односу љубави и мржње према Србији, мотивисана искључиво личном добити, промашеним амбицијама и неоствареним аспирацијама.

Све у свему, јасно је да њена садашња острашћеност у јавном простору није утемељена у искреним убеђењима, већ је плод фрустрације због изгубљених привилегија, које би без оклевања опет приграбила и променила своје данашње ставове, само када би добила понуду за исплативо државно намештење.

Извор : Националист

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here