Док си на врху сви су уз тебе, посебно твоји. Када изгубиш, као Мило у августу од народа, онда се сви окрећу према новом победнику. Ново је ново, а старо се губи у сећању, па брзо испари и нестане. Милове муке су додатне, отежавајуће и нерешиве. Тај нови, „европски тим“ ДПС, који је заменио досадашњи (ваљда) „рурално-провинцијални ДПС“, на челу са бившим министром пољопривреде у Никшићу, сав је подељен и далеко је од жељеног јединства. У ствари, он је све више „болестан“ и „лечи се“ без јасне терапије и неподељеног ауторитета на врху. Сви су у некој „групи“, свако тражи „своје“, љут на „оне друге“, док их са презиром гледа.

Званично, сви се боре за победу, иако је свима јасно колико је то немогуће и фантазмагорично. Млади не желе старе, а стари желе пораз младих. Да, такво је тренутно расположење у Миловом ДПС. Ако млади изгубе, могло би то мало да врати осећај скупо плаћеног самозадовољства о сопственој важности старих. Међутим, ни млади немају ништа против пораза Миловог ДПС у Никшићу, иако глуматају његове нове „витезове црногорства латиничног потписа“. Пораз ће у Никшићу бити не њихов, него старих, јер он ће бити само последица трагичне политике старих, који већ више од тридесет година држе Никшић заробљен у кавезу јевтиних обећања, укључујући и Мила, наравно. Али и њега су стари „обмањивали“, а он им је „наивно“ и „слепо“ веровао, Душку, и Симовићу, па Брану, а и Тарзану, те Нухоџићу и Бошковићу. И зато их је сменио, или привидно оставио у животу партијских маргиналија. Какво оправдање!

Али, пораз Миловог ДПС неће бити пораз младих, а ни Никшић неће изгубити јер ће победити будућност. И то је добро. Млади имају важнијег посла од прихватања кривице за пораз. Потребно је да коначно освоје своју партију и да је учине инструментом њихове биолошке моћи или психолошких аспирација. Неопходно је да остваре утицај тамо где су одувек желели, и да се онда Милу захвале, јер он је из прошлог времена, а будућност је већ ту. Зато се они спремају за нове изборе, јер ови у Никшићу су „уигравање пораза“, или навикавања на константан пад подршке међу грађанима. На први поглед парадоксално, али то је оно што млади негде скривено и прижељкују – раст коалиционог капацитета партије. Ово сада са социјалдемократама, комитама и либералима је самозаваравање. Ту су све исти у различитим улогама. Боље имати мање али да си тражен, него имати пуно, али суштински недовољно, а нико те не жели. У томе је рационални резон за будућност, резон пуно реалнији и јачи од овог Дритановог. Али, млади нису против њега, они од њега уче. Уче на његовом искуству, јер млади све перцепују брже и практичније од старих.

Зато младима припада будућност у Миловом ДПС, баш као што Никшићу припада демократија која долази. А Мило и његови се већ навикавају на промене, и на будућност.

Leave a Reply