Једна од првих асоцијација које се, скоро обавезно, везује за Русе је израз „РУСКА ДУША“.

А шта је то, уствари?

Постоји ли нешто специфично у руском народу и руском човеку, што би наговештавало да је његова „душа“ нешто што други немају? Или немају у таквом, наглашеном, израженом облику… Или је то само стереотип који се формирао углавном на Западу, као плод несхватања приоритета етичког над естетским, духовног над материјалним, садржине над формом, општег над личним, тако карактеристичним за Русе а тако страним за западног човека?

Чини ми се да Руси тек у непосредном контакту са Западом схвате разлику између „нас“ и „њих“. Тако је Јесењин, у писму пријатељу, 1922. године, писао из Америке:

„Душу овде на Западу због интереса лицемерно продају за долар или као непотребну робу мењају за бездушност. Нека смо ми и сиромашни, нека нас притиска хладноћа и глад… али зато имамо душу која није за продају.“

Ако питате данашње Русе, неки ће од њих слегнути раменима, други ће одмахнути руком и рећи да тако нешто, карактеристично само за њих, не постоји. Ипак, већина Руса ће вам, на то питање, загонетно одговорити стихом песника Тјутчева, да „Русију умом не можеш разумети“…

Сигурно ћете бити разочарани ако, занешени причом о руској души, покушате да је нађете у свакодневном, обичном и површном општењу са Русима. Пре ћете, при првом сусрету, наићи на „подигнут гард“, хладан однос и нељубазност.

Руси презиру форму, која је за Запад светиња. Нема код Руса „порцеланских осмеха“. Они, подсвесно, као да се руководе оном Ничеовом, наизглед парадоксалном, истином, да је „у љубазности много презира према људима“.

Прича о њој, РУСКОЈ ДУШИ, почела је и развила се у 19.веку, захваљујући углавном руској литератури… Темељи се, убеђен сам у то, на некој чудној потреби Руса да све своје и муке и радости, све што је У ЊИМА изнесу НАПОЉЕ, да поделе са другима. Њима форма у којој се налазе и која би требало да их одређује, смета, жуља их… Њиховој души је тесно, она мора да покуља, да се излије…

Као код Достојевског… Његови јунаци су најчешће у бунилу, грозници, они плачу, бунцају… Копају по дубинама своје душе и све што ископају грозничаво износе да сви виде… И потпуно сам сигуран да је Достојевски (тај највећи светски писац и психолог) могао да се догоди само Русима. Он је јунаке какве описује гледао и слушао „ин виво“, пред њим су његови сапаћеници на „катарги“ извртали душу „на поставу“…

Зато је Освалд Шпенглер, чини ми се, рекао да у сваком Русу „чучи“ Достојевски, мада га можда није ни читао…

Постоји ли, РУСКА ДУША, ја, наравно, не знам… Тешко је то питање… Али, хтео бих да испричам нешто о једном од мојих првих (зато ваљда и тако снажних) утисака који сам доживео по доласку у Русију, давне 1991. године, у Тобољску, у Сибиру, фебруара, када је температура, напољу, била испод – 30 степени…

Са моја три друга из Србије, био сам у гостима, кући код Виктора Кашкарова, заменика начелника тобољског нафтног комбината… Виктор је био изузетно висок, наочит, плавоок – типичан Рус, стар око четрдесетак година! Сели смо за препун сто, онако како је то обичај код Руса…

Наш домаћин је сео са друге стране стола, насупрот мени и све време ме нетремице гледао, право у очи… Било ми је некако непријатно, узвраћао сам му повремено поглед, глупо се смешкајући… После неколико „тостова“ – здравица, када је дошао ред на њега, подигао је чашу и гледајући и даље у мене изговорио пар реченица у некаквом необичном, мало патетичном стилу… Нисам знао ни реч руског – ништа га нисам разумео… Мој друг Фића ми је превео. Виктор је рекао да је препознао у мени, СВОГ, блиског човека, братску душу и да хоће да се побратими са мном!

  • Како бре? – питам… Нити ја познајем њега, нити он мене… Какво братимљење? Је ли он луд, пијан, или се шали?
  • Нити је луд, нити је пијан, нити се шали! Знам га пар година, ово је први пут да чујем овако нешто од њега – каже Фића…

Виктор, схвативши о чему причамо, прекину нашу дискусију (није ми требао преводилац, све сам разумео):

  • Није тачно да те не знам, брате! Знам те целог живота! По очима сам те препознао!

Онда ми је пришао, попио са мном водку на „брудершафт“, изљубио се са мном три пута и загрлио ме…

  • Одсад, па до смрти – ти си мој брат! – каже…

Онда је отишао у другу собу и из ње донео предивне црне официрске чизме, од невероватно мекане коже, са високом саром – до колена, шубару од „норке“ и један огроман ловачки нож са богатом, изрезбареном дршком…

  • Ти си, брате, дошао у Сибир, неприпремљен… Узми ово, за почетак… А овај нож, нисам мислио да ћу га икад икоме дати… Њега су радили сибирски затвореници… Чувај га, нека те подсећа на мене…

Нисам знао шта да кажем… Видело се да то за њега нису обичне, него изузетно драге, можда најдраже, личне ствари… Није дозволио расправу – морао сам то да узмем…

  • Шта је ово – питао сам се… Какав је ово човек?

А онда сам, у наставку те вечери, а и касније, кроз наше дружење, све до Викторове трагичне смрти после пар година, схватио да сам ја (ми) уствари ненавикнут на овакве поступке, који нису плод рационалног размишљања и друштвено прихваћених шаблона него чисте, небрушене емоције, душе која се, ево, излива ту преда мном без баријера и скрупула…

Да ли је то било примитивно? Некултурно? Ружно? Смешно? Са становишта западног човека, сигурно је тако! И не само западног… Ја нисам могао да логички и рационално објасним овакав поступак непознатог човека, али да све то што је рекао долази из срца и дубине душе, то се могло осетити и у ваздуху, чини ми се…

А какву је душу имао Виктор видео сам и касније, у наставку те вечери… Причао је о величини и историји Русије, о својим коренима и о својим прецима, обраћајући се мени, пренебрегавајући то што не знам језик на ком прича…

Онда је, да би илустровао своју причу, однекуд извукао огромну карту Совјетског Савеза, раширио је на поду, клекнуо на колена и широким покретима руке показивао простор од Дона до Сибира, причајући о томе да су његови преци били уствари донски козаци и да су их историјски вихорови бацали по огромним пространствима Русије, да би се он на крају нашао ту, у тој некадашњој престоници Сибира, чудесном граду Тобољску…

Затим је престао да прича, заћутао за тренутак, а онда запевао неку тужну козачку песму, затворених очију, као да је за тренутак заборавио на нас… Стајали смо као укопани… Певао је тако да сам осетио језу кроз кичму и на кожи… Приметио сам да му сузе капљу на карту…

Чини ми се да сам тада, у том тренутку, схватио да та тајанствена РУСКА ДУША ипак постоји… И не само да сам схватио, већ сам је – у тој сцени, када тај поносни потомак руских козака, као омађијан, стоји над картом своје широке Русије, пева и кропи је сузама – и видео…

Владан Јевтић

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here