Да би могла да се тумачи ова халабука око туче Бјеле и Гаге, морамо се за тренутак вратити у 2000. годину, и како се тада дошло до Коштунице као противкандидата тадашњем председнику СРЈ Милошевићу.
Тада је јасна намера САД (запада) била свргавање Милошевића, за шта су уложена прилична средства и скоро нескривена финансијска подршка организацији Отпор која је ширила климу „Готов је“. Међутим, то није било довољно, морао се наћи противкандидат. У тада већ оформљеном ДОС-у са све СПО-ом, било је разних предлога. Вук је гурао своју причу, како је он ту најјачи и како би он требало да изађе на црту, и Батић се ту спомињао као кандидат, па Душан Ковачевић и још неке јавне личности али једногласја није било.
Онда на сцену ступају Амери и зову најпрагматичнијег, неки би рекли и најмудријег међу лидерима ДОС-а – Ђинђића – и показују му резутлате њихових анкета по којима једино Коштуница има тај потенцијал, не само да обједини већ јако опозиционо бирачко тело већ да преузме и значајан број радикалских и спс разочараних гласача.
Ђинђић то капира и појављује се на председништву ДОС-а са том причом. Вук то, као и понуђених 35% од ДОС-а не прихвата и излази из ДОС-а, односно сам себи пуца у ноге.
Сви знамо шта се онда догодило 24. спетембра 2000. Све и да није Коштуница имао тих 50% +1 већ неких 49% свакако да је имао више гласова од Милошевића, што је морало резултирати његовим падом, на овај или онај начин.
Е сада, вратимо се у данашње стање. Има неких сличности али значајних разлика. Данас не постоји консензус на западу (читај САД) да Вучић мора да падне. Али мора да се ослаби, сувише је јак, и из те снаге црпи своју делимичну непослушност према неким очекивањима са запада. Нема ко да га победи на председничким али итекако није свеједно да ли ће неки противкандидат, попут Саше Јанковића да има тричавих 16% или ће се наћи неко са 35%, а још ако му се узме Београд, ако се нађе неко да повуче са собом 30-35% опозиционих гласова, ето јаке опозиције у парламенту, ето највећег града, и шта је то ако не значајано слабљење Вучићеве позиције.
Али како га ослабити кад је опозиција ем разједињана, ем већ виђена (сви већ били власт) ем идеолошки разнородна?
Пошто су избори на више нивоа, и председнички и београдски и републички, треба наћи неко име које може да повуче све листе, слично као што ће и име Вучића да вуче све листе владајуће коалиције. У опозиционој јавности, илити у твитер и јавности, до сада су фигурирала 2-3 имена потенцијалног кандидата. Поред нејаке Маринике Тепић која не верујем да би могла да победи и у својој згради на изборима за предсеника кућног савета, једно име се дуго провлачило. То је Владика Григорије јер би он успео да добије подршку и екипе око Пешчаника (Весна Пешић и сл.) а подразумева се да би био подржан и од класичне прозападне опозиције, а као свештено лице (или бивше свештено лице ако скине одору) могао би да добије подршку и такозване патриотске опозиције. Међутим, нешто се застало са разрадом те идеје.
А ево има већ неколико месеци да се шушка како би тај, формални лидер, носилац листа, још увек разједињене али у скорој будућности уједињене опозиције могао бити Драган Бјелогрлић. Да, то је наш Сирогојно, наш Боба, наш Црни бомбардер… наша жива легенда глумишта, који је након одласка Бате, Гаге, Зорана и других великана вероватно и највећа жива легенда. Да прошетате неком београдском улицом па питате пролазнике да ли знају ко је Мариника или Григорије пуно људи не би ни знало ко су, али да у највећу забит Србије одете и питате ко је Бјела (ко је Боба Попадић) нема тог ко не би знао за њега.
Прича се за Бјелу да се прошле године сусрео и са Трампом, прича се да је масон, зна се да је богат, није до сада повезиван ни са једном странком, није се мувао по бинама на ранијим изборима, тако да не да није политички компромитован него носи у себи и неку „политичку чистоту“ коју многе друге јавне личности немају.

Ако све ово знамо, онда се инцидент из Ниша, који на први поглед изгледа као врло негативан испад Бјелогрлића, пошто се на снимку види да он прилази Гаги Антонијевићу и почиње да га удара, може тумачити и као почетак неке много веће приче од кафанске туче у 4 ујутро или филмаџијске нетрпљивости зарад неких продуцентских пара.

И на крају, што би рекао Валтер: „Живи били па видјели!“

Александра Марковић

Leave a Reply