После пада последње српске деспотовине, уследила је вишевековна борба за поновно ослобођење или, у врлетима Српске Спарте, за очување какве-такве слободе.

После извојеване независности Србије и Црне Горе, кренула је борба за ослобођење осталих Срба, па и оних који то нису, или су заборавили да јесу. Кад је и то остварено, демобилисали смо се, мислећи да је конац наше борбе био и конац борбе осталих.

Огромна заблуда.

Други светски рат и Јасеновац је требало да нас освесте, али је странпутица комунистичког интернационализма, уз ”малу помоћ пријатеља” из Перфидног Албиона, од нас начинила понављаче.

Поново смо почели да се ослобађамо и консолидујемо крајем 1980-их, али то није одговарало нашим ”традиционалним савезницима”, па се та борба током 1990-их претворила у борбу за голи опстанак.

Када смо и то некако, са непотпуним успехом, изборили, поново смо се – наивно – демобилисали и посветили постизању преовлађујућег ”вишег циља” тог времена –да ”живимо као сав нормалан свет” на крају историје који се Фукујами привиђао.

Чак је добар део народа био, у то име, спреман ако не да опрости а оно да бар пређе преко варварских санкција, медијске сатанизације, бомбардовања, Хага и прогона са вековних територија, у име ”светог циља” пост-историјске ”нормалности”, односно утапања у глобалну масу обезличених потрошача.

Неки су помислили – ако заборавимо историју, можда ће она заборавити нас и пустити нас на миру.

Омађијани скоро у истој мери као и југословенством, многи су се помирили са безобалном ”транзицијом” – не само друштвено-економском, већ и оном од историјског субјекта у историјски објекат, у вечитог кандидата за ”нешто”.

А онда нам је ново покољење одрода ударило на светиње у (несумњиво српској) Црној Гори – и све се, скоро у трену, променило.

Устали су Срби свуда, устали Срби у њима. Пренули се. Истрајније и масовније него чак и кад је проглашена лажна држава у срцу Србије.

Са осећајем да је ово битка која се једноставно мора добити.

Укратко: вратио се смисао у српско битисање и ми смо, попут митског феникса, поново, по ко зна који пут, васкрсли, као целина.

Подстакла нас је, поново, Српска Спарта – али не би имала кога да подстакне да се пламен није одржао на другим местима док је она дремала.

Нови прогонитељ Цркве, Мило Ђукановић, изабрао је Богојављење 2020. да се и сам – каквих ли претензија! – ”јави”, поруком да не одустаје од отимачине светиња, тиме нас обавештавајући да ће ова битка потрајати.

То је, у свом брзом одговору, потврдио и јуначки митрополит Црногорско-приморски, поруком да нема чак ни преговора док се наказни закон не повуче.

По речима о. Радоша Младеновића, кога је рат удаљио од студија филозофије на Хајделбергу: ”Милогорци у својој бахатости не примећују да иду према решењима (=гоњењу хришћана) многобожачког Рима, а далеко испод цивилизацијског нивоа Миланског едикта. Суштина Миланског едикта, гарантованог ауторитетом Св. Цара Константина, је слобода вероисповедања и право хришћанским заједницама на својину и власништво над Храмовима! Без права власништва, слобода вере је апстрактан појам.”

Милогорци у свом рату против Цркве имају свесрдну подршку перјаница ”просветитељског” Запада. Од америчке и британске амбасадорке у Подгорици, па до НАТО-а и његовог ”тима за борбу против хибридних претњи”, који је брже-боље послат да се ухвати у коштац са све масовнијим православним литијама, са првим хришћанским устанком у Европи у више векова, што речито говори о богоборачкој суштини данашње евроатлантске мисије.

ЕУ институције, увек спремне да ватрено бране разноразна права широм света– тихују. А Загреб и Сарајево, увек мање елегантни од својих страних узора, широм отварају врата лупетањима лажног попа Мираша.

”Светла европска будућност” се, парафразирајући о. Радоша, назире негде у тами времена пре 313. године. Ако је то њихов смисао, ако је то кулминација ”просветитељства”, нека им га.

Окосница нашег обновљеног смисла је одбрана наших светиња у Црној Гори. Општи, неподељени осећај који се ових дана може чути међу најразличитијим људима је – ако их не одбранимо ту, нећемо их одбранити нигде.

”Мешање у унутрашња питања” друге државе?

На страну нерегуларни референдум о независности, Милова гора се директно умешала у ствари Србије – и Срба уопште – када је признала нарко-творевину ”Косово”.

Отварањем дипломатског представништва у Приштини, она је починила акт агресије против Србије. То су учиниле и многе друге државе, истина. Али, оне (још увек) бар не покушавају да национализују наше цркве.

Узгред, да не будемо овде превише строги према себи. Однарођивање је најпре последица губитка или недостатка снажне државе. ”Плахог и лакомог” има свуда али се, ако је систем јак, њихова енергија каналише у (мање или више) друштвено корисним правцима или се, ако прекрше јасно успостављене границе, законски санкционишу.

На овом нашем размеђу, на којем се укрштају оркански ветрови различитих цивилизација, притисци на обичног човека су можда већи него било где другде, као што су и подстицаји и награде за оне који се одроде, тј. приклоне (тренутно) јачем зарад личне користи и напретка.

То опет не значи да треба фаталистички прихватити те процесе, заједно са њиховим последицама – као што и нисмо. Јер, ако би икад пристали да коначно легитимишемо ”плахо и лакомо” посреди нас као нешто ”нормално”, оно би убрзо однело победу и коначно прекинуло континуитет цивилизације на овим просторима, коју још једино држи упорни, вишевековни српски отпор против разних завојевача, утемељен у Цркви и вери.

Литије су, осим молитвеног окупљања, виши израз тог отпора, без сувишних речи, којих је и превише просуто протеклих деценија.

Али, греше отимачи и њихови помагачи ако мисле да су литије знак слабости или немоћи.

Оне су освештавање простора. Једина права подлога за ћерање, до љутога краја.

Александар Павић

Advertisements

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here