Очекивати од атлантистичке англо-америчке коалиције да веродостојно и непристрасно представи догађаје који се тичу нарочито осетљиве и мрачне епизоде совјетске и руске историје било би равно (наивном) веровању да ће хрватска државна телевизија једног дана снимити објективан, искрен и добронамеран документарни филм о страдању Срба у логору Јасеновац

„Која је цена лажи?“, гласи прва реченица коју чујемо у првој епизоди нове ХБО серије Чернобиљ. Њу у магнетофон изговара Валериј Легасов, водећи совјетски стручњак за атомску енергију свог доба и један од креатора мера за сузбијања штете у кризном штабу нуклеарне електране Чернобиљ. Након што заврши своју исповест, видно узнемирени и осећањем кривице оптерећени Легасов сакрива траке у кесу за ђубре, износи их из свог стана и оставља на тајном месту, како би заварао КГБ агенте који га држе под присмотром, а затим се враћа у стан и, пошто је последњи пут нахранио своју мачку, извршава самоубиство вешањем.

Дакле, већ од буквално првих кадрова аутори серије нам јасно стављају до знања у ком ће се правцу прича даље развијати и из ког угла ћемо посматрати и тумачити догађаје. Акценат ће, одлуком твораца ове драматизације, бити на комунистичкој параноји, на заташкавању истине, на заверама, на некомпетентности и нетранспарентности совјетског (руског) државног апарата. То наравно не треба да нас превише чуди, јер је петоделна телевизијска серија Чернобиљ плод сарадње америчког кабловског гиганта ХБО и британске „Скај Атлантик“ продукције.

Није сасвим јасно зашто је било потребно да се баш сада сними ова серија, и то без учешћа руске стране, имајући у виду чињеницу да је симболична тридесетогодишњица чернобиљске катастрофе пропуштена пре три године, осим из очигледне жеље да се придода још један глас у врло бучном антируском пропагандном хору који на Западу већ годинама упорно пева своју песму. Од тренутка када је Русија – након мајданског пуча – путем референдума вратила Крим под своје окриље и решила да војно интервенише у Сирији, чиме је пробудила своје давно успаване империјалне амбиције, сведоци смо све хистеричнијих пропагандних напора да се оживе стари хладноратовски наративи и стереотипни прикази Руса из совјетских времена.

БРИТАНСКА ШКОЛА

Тако и ова британска серија, иако формално говори о совјетском времену и комунистичком државном апарату, заправо суштински „циља“ данашњу, путиновску Русију. Историја нас учи да су, у контексту британско-руских односа, идеологије пролазна ствар, док су геополитичке и империјалне нетрпељивости и сукобљавања око ресурса и зона утицаја вечна категорија. Лондон је неспорна светска престоница русофобије већ дуже од два столећа, а британска пропагандна машинерија показала се као далеко софистициранија и перфиднија од америчке, која често посеже за поједностављеним и трапавим решењима, што је последица дубоко укорењене вестерн психологије каубоја и Индијанаца.

У том смислу Чернобиљ је типичан пример британске, пузајуће школе пропагандног деловања, углађен и вешто упакован производ који ниједног тренутка не вређа интелигенцију и који, барем на први поглед, делује аутентично и изнијансирано. Серија је генерално врло добро снимљена, фотографија је врхунска, водило се рачуна о минуциозним детаљима сценографије и костима, као и избору глумаца чије физиономије наликују совјетским, иако утисак веродостојности у великој мери квари енглески језик, са својим различитим острвским акцентима, уместо природног руског. Није јасно зашто ХБО, који већ има развијену продукцију на различитим светским језицима, није Чернобиљ снимио са руским, украјинским и белоруским глумцима, на сличан начин на који је „Нетфликс“ урадио серију Наркос.

Ипак, руку на срце, треба рећи да је глума један од јачих адута серије, те да су врхунски британски глумци дали велики допринос њеном квалитету и занимљивости. Види се, такође, да је ХБО одрешио кесу и да се није штедело на обезбеђивању првокласних продукцијских услова. Серија је снимана на локацијама нуклеарне електране Игналија у Литванији, која је сестринска електрана самог Чернобиља, а при рекреацији епохе СССР-а непосредно пред Перестројку уложен је очигледан напор да сви детаљи тадашње животне естетике, од декорације станова, преко регистарских таблица аутомобила, до тада модерних фризура и гардеробе, буду што реалистичније дочарани.

Аутор серије Крејг Мазин, иначе ватрени њујоршки либерал познат углавном по својим твитер обрачунима са конзервативним сенатором Тедом Крузом из Тексаса и вербалним нападима на Доналда Трампа због веза с Русијом, инсистира у интервјуима да су апсолутна аутентичност и реализам били идеје водиље читавог пројекта. „Желимо да будемо близу истини највише што је могуће. Никада нисмо променили нешто како бисмо га учинили драматичнијим или како бисмо га напумпали. Последње што желимо је да упаднемо у исту ону замку у коју упадају лажови.“ Без обзира на Мазинове речи, чини се да је код ових прокламованих идеала нешто озбиљно зашкрипало.

Треба најпре истаћи да је као један од најважнијих извора у писању сценарија, а нарочито сцена које се тичу искустава тзв. обичних људи, коришћена књига „Чернобиљске молитве“ Светлане Алексијевич, белоруске новинарке, списатељице и изненађујуће добитнице Нобелове награде за књижевност 2015, озлоглашене по својој русофобији и мржњи према руском председнику Путину. Отуда не треба да нас изненади сцена у којој једна старица, Украјинка, одбија евакуацију након чега, уз мужу краве, креће у острашћену тираду пред руским војником о Стаљиновим чисткама, Глодомору и другим злочинима мрске Москве над недужним украјинским сељацима. Војник реагује тако што јој хладнокрвно убија краву што, иако је у складу са наређењима о ликвидацији заражене стоке, у тренутку делује изузетно сурово и безосећајно.

ОДСТУПАЊА ОД ИСТИНЕ

Одступања од документоване истине и злонамерне конфабулације нису резервисани само за епизоде које се тичу споредних ликова и периферних дешавања, већ се појављују и код главних протагониста и кључних догађаја. Да се вратимо на почетак текста и на већ поменутог Валерија Легасова, који је у серији приказан као храбри научник, стручњак за РБМК реакторе и који се супротставио кратковидој и бескрупулозној совјетској бирократији. Дакле, Легасов јесте извршио самоубиство на двогодишњицу чернобиљске трагедије, он јесте оставио снимљене аудио-траке на којима се бави спекулацијама о узроцима несреће и сопственим осећањем гриже савести што није урадио довољно у санацији последица зрачења, али те траке он није морао да сакрива од КГБ-а, на њима нема ничег конспиративног.

Једна од њих је снимак разговора с новинаром Алешом Адамовичем, док су на другој препоруке у облику научног чланка колегама са Курчатов института о томе како у будућности спречити катастрофе попут чернобиљске. Обе ове траке су транскрибоване и објављене у новинама, што побија теорије твораца серије о угроженом научнику и завери ћутања. Третман кроз који током серије Легасов пролази од стране различитих фигура из партијске номенклатуре такође је потпуно нереално и тенденциозно приказан, па му тако министар за енергетику Борис Шчербина прети да ће га бацити из хеликоптера ако га не буде беспоговорно слушао, што је можда било могуће 1936. године, али тешко да је 1986. такав однос био вероватан између два уважена и истакнута члана совјетског естаблишмента, што је Легасов несумњиво био.

Поред тога што су нам дали искривљени приказ улоге Легасова, аутори серије нису презали ни од тога да потпуно измисле свог другог хероја приче, белоруску научницу Уљану Хомјук која се, ометана од стране свеприсутног и мрачног КГБ-а, бори да открије праве узроке експлозије реактора РБМК како би спречила будуће сличне трагедије у нуклеаркама широм СССР-а. Сцена у којој она у другој епизоди покушава да убеди локалног апаратчика Гаранина да због повишене радијације евакуише град Минск и да подели пилуле јода типичан је пример западне пропаганде о негативној селекцији и свемоћи партијских моћника који је владала у СССР-у и која тобоже влада данас у Русији. Гаранин одбија њене апеле за евакуацију и оптужује је да безразложно шири панику и страх. Она му, у последњем покушају да га уразуми, одговара: „Али ја сам нуклеарни физичар. А ви сте на место секретара дошли из фабрике ципела.“ „Да, радио сам у фабрици ципела, али сад сам ја главни. Живели радници свих земаља“, бахато и самозадовољно јој узвраћа дежмекасти Гаранин. Ова сцена, иако нам можда делује стварно на основу наших искустава и убеђења о комунистичким партократијама, потпуно је измишљена, самим тим јер је лик Уљане Хомјук плод маште сценариста.

МАЛИЦИОЗНО ДОМАШТАВАЊЕ

Измишљена је и можда круцијална сцена у првој епизоди у којој градски одбор комунистичке партије Припјата заседа у подземном бункеру током ноћи у којој је дошло до несреће. Иако неки чланови одбора изражавају скепсу у погледу могућности нормализације ситуације и износе исправан став да треба евакуисати становништво, на сцену ступа тајанствени и злокобни старац са штапом, за кога не знамо како се зове и кога представља, а који се позива на Лењина и бољшевичку револуцију и закључује да држава увек зна боље од самих грађана шта је у њиховом интересу. „Затворићемо град. Нико не може да оде. Прекинућемо телефонске линије и спречити ширење дезинформација“, наређује мистериозни и ауторитативни старац, а сви остали чланови одбора одушевљено климају главом и крећу да му аплаудирају. Ова клише сцена која показује да су животи и безбедност људи у СССР-у били ништа, а интереси партије и државе све, такође је потпуна фабрикација, јер је познато да су многи људи који су имали аутомобиле напустили Припјат у току тог првог и другог дана, док још није наређена званична евакуација, као и да их у томе нико није заустављао. Легасов чак у својим исповестима жали због тога, јер на излазима из града нису биле инсталиране дозиметријске „перионице“ па су многи, на гумама својих возила, разносили радиоактивну „прљавштину“ по читавом Совјетском Савезу.

Ове и сличне малициозно измаштане сцене служе ауторима да потцртају и даље развију и надограде добро познати наратив о тоталитарном и дубоко корумпираном државном и друштвеном моделу који је иманентан руском и источном типу човека. Последице живота у таквом олигархијском и деспотском систему су стални страх од репресалија, велике неправде, јавашлук на сваком кораку и опште траћење људских потенцијала. Слична тематика са врло сличним закључцима већ је успешно обрађивана у изврсним руским филмовима као што су Дурак (2014) и Левијатан (2014) који врло критички говоре о тим, иначе нама врло блиским, аспектима руског менталитета и његовим негативним манифестацијама у савременом руском друштву.

Истина је, међутим, барем у случају Чернобиља, сасвим другачија, јер он, без обзира на грешке које су до њега довеле, пре може да служи као пример изузетне способности импровизације и спремности на жртву совјетског и руског народа којима је спречена далеко погубнија катастрофа. Занимљиво је напоменути да се многи експерти за ванредне и кризне ситуације слажу да су се, с обзиром на укупне околности, совјетске власти далеко боље снашле у санацији последица радијације од јапанских за време хаварије у нуклеарној електрани Фукушима. Додуше, у западним медијима углавном смо тада – а и касније – слушали о самурајској посвећености и херојству старијих јапанских ватрогасаца који су, уместо својих млађих колега, одлазили да хладе реакторе, излажући се свесно смртоносној количини зрачења, док су потпуно у другом плану били бројни пропусти јапанских званичника и заташкавање истинитих података у погледу броја жртава и ризика од контаминације подземних вода и земљишта.

Да се прича у серији Чернобиљ више фокусирала на тројицу хероја добровољаца, Алексеја Ананенка, Валерија Безпалова и Бориса Баранова, о којима је Ендру Ледербароу написао читаву књигу док су у серији тек узгред поменути, а који су кренули у самоубилачку мисију пражњења резервоара радиоактивне воде, чиме је спречена експлозија и преостала три реактора која би неизбежно довела до још веће катастрофе и сигурне смрти за милионе Европљана, имали бисмо далеко вредније, истинитије и племенитије филмско сведочанство о овој страшној људској и еколошкој трагедији.

Марко Танасковић

Advertisements

loading...

Оставите одговор