Владимир Путин има више лица: руски патриота, човек из народа, мачо и спортски тип, глобални играч, који посредује у решавању проблема.

Како пише „Гардијан“, прошле недеље, маска је пала, а њихов текст преносимо у целости.

„Свет је видео правог Путина, а слика је била ружна. Има нечег подмуклог у њему, неке ускогрудости, узроковане страхом и гневом. Хладни рат и обука у КГБ изопачили су његов поглед на свет, који је огорчен и дефанзиван. У њему нема ничег позитивног. Путин је празан простор, на коме би требало да се налазе вођство и морални узор.

Зашто би онда некога уопште интересовало шта мисли? Његове изјаве, у којима проглашава западни либерализам ‘превазиђеним’, намерно провоцирају. Његови запаљиви коментари о имиграцији и мултикултурализму, његова лоше маскирана хомофобија и језиво обећање да ће кажњавати ‘издајнике’ (а у вези с прошлогодишњим тровањем Сергеја и Јулије Скрипаљ у Солзберију, а за које су одговорни руски агенти) већ су познате тактике, примењиване са циљем да се изазову поделе и немир. Зашто протестовати против очигледног подбадања, када би сигурно било лакше игнорисати га? Западни лидери сматрају да је то немогуће делом зато што стрепе да је Путин у праву. Када тврди да се реакционарне националистичке и популистичке снаге јачају широм света, да послератни демократски консензус више не може да се одржи и да је ‘либерална идеја у сукобу с интересима огромне већине становништва’, они стрепе да у томе постоји зрнце истине. То је истински претећа, субверзивна страна путинизма, који инфицира глобалну политику.

Путинизам има савезника у Доналду Трампу, који је на Самиту Г20 у Осаки поздравио руског председника као уваженог пријатеља. Заједнички су им склоност ка ауторитарном управљању путем декрета, нетолеранција према демократским, законским и парламентарним ограничењима и крут поглед на свет, који деле нације, новац и брутална сила.

Путин је хвалио Трампов лош однос према мигрантима, који, како је рекао, ‘некажњено убијају, пљачкају и силују’. Трамп се нацерио, направио шалу на рачун Путиновог незаконитог мешања у америчке изборе 2016. и рекао колико би било забавно ‘отарасити се’ новинара. Путин заправо већ 20 година са смртоносном ефикасношћу спроводи ту идеју.

Путинизам се пробија у земљама као што су Саудијска Арабија, Турска, Бразил, Филипини, Судан и Египат. ‘Моћници’ углавном централизују власт, купују, затварају, или елиминишу противнике, ућуткавају медије, лажу јавност, а онда раде шта им је воља.

Си Ђинпингова Кина само је варијација на тему. Мађарски премијер Виктор Орбан један је од европских имитатора. Главна, застрашујућа, порука таквих лидера јесте да народу и нацији прети више спољних сила и да само они могу да их заштите.

Такву дистопију произроковало је Путиново разметање. То је алтернатива, кошмарни свет чији је он представник, у коме демократски консензус више није битан, где су права појединца презрена, где се родна и расна различитост кажњава, где судови и судије више нису неутрални, где листови штампају оно што име се нареди, где се толеранција и саосећање сматрају слабостима и где се игнорише међународно право, које регулише међудржавне односе. То је свет у коме важи правило “поједи да не будеш поједен” и у коме су безосећајни људи попут Путина и Трампа су главни предатори.

Претња са деснице је очигледна. Али они на левици, који правдају Путинову Русију, требало би да добро и критички погледају себе. Сарадња с разним лицима модерног фашизма увек је одвратна. Слабости демократије и несавршенство институција, као што је ЕУ, ни приближно не могу да оправдају њихово рушење и клеветање.

Упознајте непријатеља – то је поука Европе тридесетих година која је данас и те како применљива. Главне либералне вредности и уверења заслужују да се за њих боримо у овом тренутку, баш као и у време великих сукоба двадесетог века. На нама је да бранимо заоставштину светског поретка заснованог на консензусу и законима, да је развијамо и пројектујемо, а не да се немарно препустимо демагозима нове националистичко-популистичке мијазме. Како је рекао председник Европског савета Доналд Туск, ауторитарност, култ личности, владавина олигарха заиста су превазиђени.

Бојажљиво самопосматрање, које је иницирао Путин, не би смело да помути јасан поглед на Русију какву је он створио. Путин је дошао на власт 1999-2000, захваљујући суровом сукобу на Кавказу и од тада води неправедне ратове у Грузији, Украјини и Сирији. За време Путинове власти у Русији де фацто владају једнопартијска власт, корупција система, угњетавање грађанских права, цензура и убиства у мафијашком стилу, која редовно пролазе некажњено.

Идеја да путинизам нуди прихватљив, алтернативни модел управљања, смешна је и болесна. Ко је масакрирао грађане Грозног и Алепа и ко и даље убија невине људе у Идлибу? Ко је убио Ану Политковску и Александра Литвињенка? Ко је убио Бориса Њемцова? Ко је убио 298 путника и чланова посаде Малезијан ерлајнса на лету МХ17 изнад Украјине? И ко је покушао да убије Скрипаља и његову ћерку?

Владимир Путин дефинитивно спада у најтраженије људе на свету, али не из разлога у које он верује“.

loading...

Оставите одговор