Готово је сигурно да свако од вас има ортака из краја који машта о светској слави, на овај или онај начин: уз кафу или вопс, чули сте милион пута ону делбојевску како ће неко наредне године бити милионер, играти фудбал у Бундселиги, глумити у холивудским блокбастерима, имати успешну фирму тамо негде на западу или ће му се као новом Дону клањати мафијашке главе Европе.

По правилу, таквим причама се насмејете, ако нисте баш тешки намћор, не грохотом, већ у себи, убеђени да су такве дечачке маштарије осуђене на пропаст. Па, ипак, њему се нико никада није смејао, иако васпитан и одмерен какав јесте, није баш пуно причао.

Ми који га знамо, нисмо се смејали, јер смо одмах знали и колико вреди и колико може – они који га не знају, брзо су се уверавалли у то, после свега неколико секунди његовог присуства. Није било тако давно, има неколико година како је донео одлуку: владаће светом. На том животном перону, на колосеку успеха, закорачио је одлучно на трновиту прву степеницу, а нама је остало само да му машемо, са помешаним осећањем вере у њега и забринутости. Јер, дуг је то пут, а притом ни мало лак.

И, заиста је такав и био. Када га сретнем у крају, често нагласим да је одговоран за солидан број мојих бора: прве су настале из мрштења, када је мало ко од озбиљних играча хтео и имао муда да буде у њему док крчи тај пут (премда је билои таквих), а друге од поносног осмеха, када видим где је и како стигао.

На крају крајева, пригрлили су га Немци, а они се од пива, преко фудбала, до аутомобила, одлучујућу искључиво за моћно, најбоље и најквалитетније. И никада то не раде случајно.

Његово име је Марко Станковић. Рекао бих да треба да га чујете и запамтите, ако већ нисте, али за то памћење, побринуће се он и његови наступи међу магичним конопцима и његово држање ван истих.

Детелинара је посебан крај. Поносан. Свој. Својеглав. Другачији. И тешко се на њој неко признаје за легенду таквог калибра, нарочито за живота – Станковић је то, ипак, успео. А, како и не би?

Иза њега не стоје стероиди, мутне везе, лоши талови и дилови, прљаве игре. Иза њега стоји само он и његова породица. Тренинг, тренинг и још тренинга. Воље до неба. И вере више од воље. У Господа, у породицу, у Србију, у Детелинару, у себе. Баш тим редом.

Свако ко ме познаје, зна да ту и тамо волим бацити неки тикет – ситно, онако, реда ради. А, опет, не бих ни динара штедео, да уплатим највећу сигурицу коју знам: Марко Станковић владаће светом. Знали смо то од првог дана када је одлучио. Одјекиваће рика детелинарског лава планетом. Ако није спремна, нека се спреми. Јер он долази, подједнако решен као и првог дана тог путовања.

Томо Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Advertisements