Од усвајања дубоко дискриминаторног Закона о слободи вероисповести у Скупштини Црне Горе крајем прошле године, чији је једини стварни разлог настојање црногорског режима да, под плаштом легализма, под своју контролу стави имовину Српске православне цркве (СПЦ), тешко је отети се утиску да су притисци на опозицију, не само просрпске провенијенције, из дана у дан све јачи.
Ови притисци су додатно добили на интензитету са избијањем пандемије коронавируса пре неколико месеци, која је властима у Подгорици пружила изврсну прилику да, инструментализујући Национално координационо тело за заразне болести (НKТ), прописивањем различитих рестриктивних мера онемогуће протестне скупове, литије и молебане на којима су се до тог тренутка, са захтевом за повлачење или у најмању руку суштинске модификације поменутог Закона, широм Црне Горе окупљале десетине, па и стотине хиљада грађана.
Нажалост, списак репресивних мера којима је прибегао црногорски режим у очајничком покушају да очува своју озбиљно уздрману позицију се овде не завршава, па смо тако пре неколико дана имали прилике да видимо вишечасовно задржавање митрополита црногорско-приморског Амфилохија у просторијама Центра безбедности (ЦБ) у Подгорици на саслушању у вези са организовањем литије 21. јуна и наводним кршењем мера НKТ-а, а након тога и подношењем кривичне пријаве против измалтретираног и исцрпљеног митрополита, а нешто раније, у мају месецу, и режимско иживљавање над епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем и још осморицом свештеника СПЦ, који су, опет под образложењем кршења мера НKТ-а, били држани у притвору чак 72 часа, попут најокорелијих криминалаца.
Да не помињемо друге потезе црногорског режима, попут репресије полицијских снага, појачаних Специјалном антитерористичком јединицом (САЈ), које су у кратком року у два наврата употребиле прекомерну силу над представницима легитимних локалних власти Будве, чији је највећи грех то што су на последњим локалним изборима окончале готово тридесетогодишњу доминацију Демократске партије социјалиста (ДПС) у овој општини. Напоменимо само да су тежину полицијске чизме у служби црногорског режима овом приликом осетили и голоруки грађани Будве, који су изашли на улице како би пружили подршку градоначелнику Марку-Бату Царевићу и председнику локалне Скупштине Kрсту Радовићу, при чему су на снимцима из Будве били видљиви облици полицијске репресије којих се сасвим сигурно не би постидео ни Дерик Човин, првооптужени за убиство Афроамериканца Џорџа Флојда.
Такође, на овом месту је неопходно указати и на више него тенденциозне оптужбе црногорског режима на рачун Србије и поступака српских власти у контексту пандемије, што се, у крајње параноичном настојању да спречи умишљено мешање из Србије у предстојеће црногорске парламентарне изборе, користи како би се додатно пролонгирало отварање граница за улазак српских држављана.
Имајући све то у виду, упркос томе што је црногорски председник и лидер ДПС Мило Ђукановић недавно, уместо за октобар, када би требало да буду одржани у редовном термину, расписао парламентарне изборе за 30. август т.г, као и локалне изборе у пет општина, укључујући Будву, са високим степеном вероватноће се може проценити да избори неће бити одржани. Наиме, будући да су опозициони субјекти у Црној Гори веома добро упознати са свим финесама злоупотреба државних ресурса у интересу ДПС и Ђукановића лично, које трају већ три деценије, као и да су различити облици репресије у последњих неколико месеци довели до осетног пораста антирежимског набоја чак и међу политички пасивнијим делом грађана, актуелне процене сугеришу да би у наредном периоду, а свакако пре краја августа, превагу могло однети опредељење за обрачун са Ђукановићевим режимом ванинституционалним путем.
У том смислу, могло би се очекивати организовање масовних демонстрација, које би за разлику од доскорашњих протестних окупљања у организацији СПЦ имале далеко израженији политички аспект, и уједно биле далеко радикалније.
Да ли ће такав приступ дати резултате тек ће се видети, али је евидентно да и само његово разматрање представља директну последицу дугогодишњег политичког инжењеринга који у континуитету фаворизује искључиво ДПС и њене марионетске коалиционе партнере, док за све остале, а нарочито оне који се декларишу као Срби, представља једино извор непрекидног тлачења и понижења. Народски речено – догорело је!