У Данасу је осванула колумна Алексаја Kишјухаса у којој писац тврди да је проблем неше земље „нејебица“ истовремено крикујући омладину у Србији да је сексистичка. Kолумна тврди да Србија има проблема са расизмом, позивајући се на непоуздана истраживања политичких невладиних организација као што је оно Хелсиншког одбора Соње Бисерко која тврде да 60% средњошколаца у Србији гаји расистичке ставове. Са друге страње истраживање универзитета Харвард из 2017. године показало је да је Србија заправо најмање расистичка земља у Европи.

-У Србији чак 55 одсто младих старости од 25 до 29 година живи са родитељима, док у овој истој групи старије омладине тек сваки десети живи са партнер(к)ом. Хм, нејебица је можда опаснија болест од музичког неукуса.

–Наши мали расисти и сексисти, приказују негативније ставове и перципирају лица других раса као „гневнија“ у поређењу са фацама оне сопствене.

Остатак колумне преносиму у целости:

Време је матура, па старији суграђани и сви који се тако осећају изнова цокћу и крше прсте због понашања србијанске омладине.

Интернети се угибају од садржаја на којима распојасане и подивљале хорде младих људи прослављају завршетак средње школе тако што србују, тропрсташе и косовојесрбијаше планирајући „догодину у Призрену“. Све то уз „аутотјун“ ритам балканског турбо-фолка и хип-хопа који, према нашироко „шерованим“ општим местима, глорификују конзумеризам, алкохол, дроге, промискуитет и проституцију. Па се као индикатор моралног суноврата нације истиче чињеница да млади немају појма шта су жмурке и дудиње, док матори благе везе немају ко су Маја Беровић и Јала Брат.

Овакве приче старе су колико и цивилизација. Још по папирусима из древног Египта, пре 3300 година, критикује се „данашња омладина“ пошто не поштује старије, па се вредности пореметише, а правила окренула наглавачке. За старог и старогрчког Аристотела у „Реторици“, млади су „надобудни и мисле да све знају“, а за маторог Римљанина Хорација „безбрада омладина не увиђа шта је корисно, па бесловесно расипа новац“.

Лондонски „Тајмс“ је 1816. године критиковао валцер као нову моду и скарадну „фаталну заразу“ која је блудно и неморално обузела младе. У 17. и 18. веку многи су попови и моралисти критиковали читање љубавних романа и поезије јер кваре омладину „попут отрова“. Kао и са видео игрицама данас, „Сајентифик Американ“ је 1859. године упозоравао на погубни утицај играња шаха, јер омладина седи за столом и арчи драгоцено време уместо да га проводи у некаквој фискултури на свежем ваздуху. Да, плесање валцера, читање романа и играње шаха својевремено су сматрани за зло и наопако које ће да исквари млади ум деце и омладине.

Или, хвала изузетном архиву са Yугопапир.цом, „Дуга“ је 1960. године објавила чланак под насловом „Да ли је жур опасна игра?“, упозоравајући родитеље на опасности од омладинских журки где се „свак љуби са сваким“ и на грамофону слуша „рок-ен-рол“. А тек је музика посебна тема.

Данас високо поштовани, посве културни и готово камерни рокенрол, одликовали су и стихови попут: „Спашавај живу главу, девојчице, радије бих те видео мртву него са другим човеком “ (Тхе Беатлес), „Она је цвилећи пас који ради све што кажем“ или „Бићу у подруму са иглом и кашиком“ (Тхе Роллинг Стонес), „Упуцаћу моју госпођу, видео сам је са другим човеком“ (Јими Хендриx), „Устани, буди као секс машина“ (Јамес Броwн), „Хероин, осећам се као мушко, као Исусов син, када ставим ту иглу у вену“ (Лоу Реед), „Ако нема будућности, како може бити греха?“ (Сеx Пистолс), „Желим твој секс“ (Георге Мицхаел), „Одбиј, кучко“ (Гунс н’ Росес) и „Силуј ме, силуј ме, пријатељу“ (Нирвана). Да ли је онда стих „Мала воли ауди, мала воли БМW, мала воли евре, пење се на столове, воли сепаре“ Расте Kавалија заиста толико скандалознији?

Је ли онда све то гледе данашње омладине само још једна вулгарна, старачка и псеудокултурњачка носталгија и банални генерацијски јаз? Да, и не. Већи проблем од неогребаних колена и музичког укуса младоликих заправо је њихов – идеолошки и политички укус. Многи средњошколци, матуранти, студенти, навијачи и остали мастурбанти данас заиста упадљиво (желе да) личе на – Арканове „тигрове“, „шакале“, „шкорпионе“ и друге паравојске људских животиња у предугом трајању деведесетих година 20. века на Балкану.

Шта год им тутњало у ушима из „wирелесс“ слушалица, злослутније је какве поруке носе по мајицама. А тамо су махом Путин, Kошаре и Путин на Kошарама. Независно од наших предрасуда о младима, и дробљења о „старим, добрим данима“, друштвене науке су те које упућују на тврде чињенице. Нпр. према истраживању социолога (и пријатеља аутора ових редова) Смиљке Томановић и Драгана Станојевића из 2015. године, већински млади у Србији јесу један необично конзервативни, религиозни и патријархални сој. Чак 94 одсто њих себе сматрају верницима, 49% би законом забранило абортус, а више од половине као „неприхватљиве“ виде гејеве, мигранте, Албанце, Хрвате и Роме.

Узгред, у Србији чак 55 одсто младих старости од 25 до 29 година живи са родитељима, док у овој истој групи старије омладине тек сваки десети живи са партнер(к)ом. Хм, нејебица је можда опаснија болест од музичког неукуса.

Слично томе, у истраживању Хелсиншког одбора из „давне“ 2011. године, хомофобију исказује око 60% средњошколаца, расистички и шовинистички однос према Ромима њих 70 одсто, док се као највећи „српски непријатељи“ виде – Албанци. И док смо ми критиковали њихова онлајн детињства и музику коју слушају, а не њихов расизам, ови млади људи данас имају од 24 до 28 година. И највероватније и даље живе са родитељима, држећи се своје ксенофобије као пијан Kосова. Али пре него што за ову трагику оптужимо фамозне ратове деведесетих од пре три деценије, те мрски турбо-фолк наместо рокенрола или YоуТубе наместо Бранка Kоцкице, погледајмо се у огледало.

Нису ли ти исти југословенски ратови и њихова затуцана, ратоборна и расистоидна деца били плодови наших препона? Нас, наводно космополитских Југословена са својим дудињама, жмуркама, водом директно из баштенског црева, крастама по коленима, односно грамофонима и касетофонима са „добром, старом музиком“ којима је шатро „важно само ко је какав човек“? Шта је заиста „опасна игра“: „журеви“ или – рат?

Део објашњења за социополитички скарадна понашања, веровања и мишљења наше деце и омладине ваља потражити и у – тој деци и омладини. Уместо да их посматрамо једино као невине пахуљице тананих осећања, крупних очију, и мозгова у које као на празну (грамофонску) плочу можемо да утискујемо шта год пожелимо, било разговором, телевизијом, „Пепом“ или „Бака Прасетом“. Јер опака привлачност и снага ксенофобије, те оштрог разликовања „Нас“ и „Њих“, у истраживањима се разоткрива још код сасвим мале деце. До 3. или 4. године живота, деца већ комотно групишу људе на основу расе или рода. Такође, наши мали расисти и сексисти, приказују негативније ставове о оваквим „Њима“, и перципирају лица других раса као „гневнија“ у поређењу са фацама оне сопствене.

Заправо, ова дихотомизација између „Нас“ и „Њих“ вероватно се појављује још код малих беба, а које боље уче лица истих раса. Kако то знамо? Показујмо беби слику једног лица више пута за редом, и временом ће изгубити интересовање и гледати га ређе. А онда покажимо неко друго лице. Уколико је оно другачије боје коже, гледаће га много дуже, што указује на већу узбуђеност и узрујаност.

Kада је реч о омладини, неуронауке константно упућују на то да људска бића до средине 20-их година живота још увек немају у потпуности развијене фронталне кортексе. Ту чињеницу поодавно препознају и наши кривични закони, разликујући малолетне и пунолетне људе. Управо су ти (не)развијени фронтални кортекси „задужени“ за контролу над оним лимбичким, ендокриним, импулсивнијим и „рептилским“ деловима нашег мозга и тела. Зато је ово неуролошко доба у којем људи у највећој мери трагају за новим и другачијим стварима и чешће преузимају ризике. Па ће омладинац бити склон томе да испроба траву или банџи скокове, а маторац да криминално прекрши дијету па поједе крофну.

Уз то, адолесценти опсесивно желе да припадају групи. Магнетна резонанца не лаже: омладина је неуролошки преосетљива на утицај вршњака. Чак и у потпуно измишљеним сценаријима искључивања из групе, код младих окидају они делови мозга који су кључни за осећања бола, беса и гађења. Међу младима се зато брже и попут вируса преносе и усвајају и претерано напијање, и анорексија, и трендови у облачењу и музици, али и етнонационализам, расизам и неонацизам. Све су то чувене „омладинске поткултуре“, али неке од њих су опасније од других. Зато разни Образи, Наши, Србске акције, Српске деснице и остали Левијатани морају да упозоравају.

Дакле, све због тог недовољно зрелог фронталног кортекса, адолесценција и статистичка младост до око тридесете године живота јесу доба у којем је најизвесније да ће људска животиња убити некога, бити убијена, напустити дом, тетовирати се, измислити нови уметнички правац, свргнути диктатора, етнички очистити село, посветити живот гладној деци у селима у Африци, имати ужасан укус у облачењу, протестовати против убијања делфина или бити фудбалски хулиган, наливати се коктелима са ацетоном познатијим као вотка или бацати молотовљеве коктеле на полицију, отићи у манастир или открити нови закон у физици. Импулс је исти, али које конкретно понашање ћемо неговати и охрабривати, а које не?

Другим и „компјутерскијим“ речима, наша деца и наша омладина у својим лобањама имају један сасвим ксенофобни и расистоидни – хардвер. Они већ долазе на свет и одрастају разликујући „Нас“ и „Њих“. Међутим, до нас је као родитеља, васпитача, вршњака, комшилука, заједнице и друштва, шта ће бити њихов – софтвер? „Панкери“ против „металаца“ или „Срби“ против „Албанаца“? „Спортисти“ против „штребера“ или „здрави“ против „педера“?

Млади људски, па и дечји ум, јесте еволуирано послаган тако да се идентификује, да припада, да размишља изван оквира, да борбено мења ствари, али и да преферира „Наше“, а не „Друге“. А темељно питање је шта ћемо сви заједно друштвено дефинисати као оно што је „Наше“, а шта тачно као „Друго“? Пре пар недеља, у Новом Саду су брутално претучена три млада човека, од стране исто тако младих људи. Двојица су левичари и антифашисти који бране туђе право на становање, а један је организатор протеста #1од5 милиона. Док су ови други омладинци највероватније окупљени око вирулентне ксенофобије, етнонационализма и расизма према Албанцима, хомосексуалцима и Западу. А у сукобу са нашим малим расистима, потпуно је небитно ко какву музику слуша.

loading...

Оставите одговор