Један од многобројних јунака и хероја Србије, а посебно српско-турских ратова био је и мајор Михаило Илић.

Михаило илић рођен је у Јагодини 26. новембра 1845. године, а његови преци потицали су из топличког краја, односно из околине Прокупља. Михаило Илић био је српски официр, научник, преводилац, војни писац. Такође, био је и полиглота-говорио је немачки, руски и француски језик, а био је и члан Српског ученог друштва.

Историја каже да је четворогодишњу школу похађао у свом месту и да је био веома добар ђак, али изузетно немиран.

View this post on Instagram

"Mihailo Ilić ili major Ilić (Jagodina, 26. novembar 1845 — planina Javor, 5. septembar 1876)[a] je jedan od Javorskih junaka, srpski oficir, vojni pisac, naučnik i prevodilac.[1][2] Govorio je nemački, ruski i francuski jezik i bio član Srpskog učenog društva. Njegova dela služila su kao udžbenici za vojne škole. Poginuo je u borbama na Jankovom vrhu (1.492 mnv), na Javoru[3][4], kod Ivanjice, u Prvom srpsko-turskom (Javorskom) ratu. Njegov grob se nalazi na Novom groblju u Beogradu. Mihailo Ilić je rođen 26. novembra 1845. u Jagodini, od majke Jelice i oca Nikole Ilića, sina Ilije i bliske rođake vojvode Stevana Jakovljevića.[5] Preci Mihaila Ilića vode poreklo iz okoline Prokuplja .[6] Otac je bio trgovac i esnafski majstor obućarstva, vlasnik firme. Imao je svoju kuću i radnju u Papudžijskoj čaršiji. Mihailo je kršten u jagodinskoj crkvi. Pet godina kasnije 1850, rođen je i njegov brat Vladimir. Njihov brat od ujaka bio je generalštabni major Pavle Đorđević (5. kl. Vojne akademije) Zahvaljujući hrabrosti i veštini komandanata kakvi su bili major Mihailo Ilić, potpukovnici Petar Borisavljević i Jevrem Vukosavljević, srpska vojska se ipak pribrala i u avgustu zaustavila tursku vojsku, odbranila granicu na Javorskom frontu i zaštitila pozadinu vojske na glavnom bojištu.[15] Ilić se posebno istakao u bici na Pogledu od 9. avgusta 1876[l], zbog čega je već 14. avgusta[m] unapređen u čin generalštabnog majora.[16] Posle toga je otišao u Čačak na kraće odsustvo, kod majke, a pri povratku je postao komandant Užičke brigade II klase,[5] koja je 3. septembra[n] dobila za zadatak da pomogne Jevremu Vukosavljeviću, komandantu ariljskog bataljona, koji je s mukom držao položaje na Čemernici. Krvava borba, koja se se vodila do kasno u noć, završila se pobedom Srpske vojske. Ilićeva namera posle toga bila je da iskoristi raspoloženje svojih vojnika i krene u napad na Javor. Podelio ih je u dve napadne kolone. Prva je, pod komandom kapetana Sime Mičina, trebalo da napadne i zauzme Vasilin vrh, najvišu tačku Javora, dok je druga kolona, koju je predvodio on sam, trebalo da zauzme Jankov vis. Predvideo je i učešće još jedne pomoćne kolone. "

A post shared by ??СРПСКИ ВИТЕЗ?? (@vitez____od____srbije) on

Његова породица, када су деца започела школовање, била је у веома лошем положају. Но, упркос томе родитељи Михаила и његовог брата Владимира, који је био млађи пет година од њега, продали су кућу у Јагодини и преселили се у Београд. У Београду, Михаило Илић уписује Прву београдску гимназију и веома озбиљно је схватио целу жртву својих родитеља, те се веома посветио књизи.

Неколико месеци после Преображенске скупштине, уписује Војну академију, која се у време док је студирао звала Артиљеријска школа, а наставни кадар школе чинили су најобразованији српски официри.

Михаило је глава породице постао када је његов отац рањен, а потом и преминуо после обрачуна на Чукур чесми 15. јуна 1862. године. Постаје глава породице и брине за болесног брата и мајку.

Поред својих војних заслуга, вештина и пожтвованости српском народу и Србији, био је веома цењен као учен човек који је имао више сфера интересовања. Веома добро је познавао историјске и географске прилике, говорио неколико језика, а његова дела су коришћена као уџбеници за војне школе.

Редовно је писао у најстаријем српском војном часопису који се звао „Војин“ основан 1864. године. Нека од његових најпознатијих дела су: „Писменост у нашој војсци“ (1868) и „Нешто о географском склопу ужичког округа“ (1869). Касније је писао за научни део часописа „Отаџбина“ где 1875. године има неколико објављених чланака: „Предео с ону страну Шара, топограф. војничке и путничке црте“ у коме је описао пут до Солуна и утиске о њему, затим „Путови у југозападној Србији, са једном скицом“, „Моравска клисура међу Овчаром и Кабларом“…

Погинуо је 5. септембра 1876. године као командант Ужичке бригаде ИИ класе. Његово тело је пребачено у Ужице. Прво је сахрањен на Ташмајдану у Београду, код старе Цркве Светог Марка, а када је саграђено Ново гробље, мајор Илићев гроб је пребачен тамо. Такође, између Првог и Другог светског рата над гробом је подгинут обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – Јаворском јунаку – Захвална отаџбина“.

Постоји и песма о његовој храбрости која се певала уз гусле, а радо су му његови војници певали: „Ој Илићу други Обилићу, да је таки још мајора било, ми би тада дошли на Косово“.

Јована Ћирковић

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here