Идеја Олимпијских игара, која се огледа у томе да би спорт требало да остане изван политике, све је мање актуелна. Један од оснивача савременог олимпијског покрета, француски барон Пјер де Кубертен, сматрао је да Игре треба да послуже као један од начина за превазилажење националног егоизма и да допринесу борби за мир и разумевање међу људима.
Према његовом схватању омладина из читавог света требало би да се међусобно такмичи на спортским борилиштима, а не на ратним поприштима. Осим тога, на Олимпијади би требало да учествују аматери, а не професионалци, који се спортом баве за новац.
ДУХ САВРЕМЕНОСТИ
Идеалистичке идеје Кубертена су 1894. године легле у основу Олимпијске повеље у којој се каже да Игре „уједињују спортисте свих земаља који се боре на поштеним и равноправним такмичењима. У односу на земље и појединачне личности није дозвољена никаква врста дискриминације.“ Ипак, мора се приметити да се, после 124 године, на наслеђе Пјера де Кубертена сасвим заборавило.
Данас су се Олимпијске игре претвориле у очигледну демонстрацију свих мана савременог спорта. Дух олимпизма и такмичења спортиста потиснути су у други план, док је њихово место постало полигон за политичку борбу, корупционашке скандале и „ратове за престиж“.
Сама такмичења, као и учесници на такмичењима, претворени су у скупе рекламне паное. Тако је, на пример, један од водећих тенисера у свету, Швајцарац Роџер Федерер током 2017. године зарадио 64 милиона долара и заузео четврто место на лествици најбогатијих светских спортиста, по верзији часописа Форбс. Од те суме 58 милиона добио је од рекламних уговора и других извора који нису у директној вези са спортском делатношћу.
Има ли потребе да се нагласи да најбоље резултате на међународним такмичењима углавном не постижу спортисти, него фармацеутске компаније које успевају да направе препарате који, у складу са антидопинг правилима, не подлежу забрани коришћења.
Са финансијског аспекта, Олимпијада за већину земаља-домаћина није профитабилна и оне трпе губитке. Осим огромних улагања у олимпијске комитете, и сам процес организовања Игара изазива разоран ефекат на земљу-домаћина. Милијарде долара, које су потрошене на провођење такмичења, не могу се исплатити од преосталог „олимпијског наслеђа“ у виду инфраструктуре. Одржавање и опслуживање спортских објеката представља велики терет за националне економије, па оне, због тога, осећају негативне економске последице.
АНТИОЛИМПИЈАДА У ЛАНВРИТ-ВЕЛСУ
Новинар британског „Гардијана“ Сајмон Џенкинс примећује да се Олимпијада претворила у туристички клуб за богаташе. По његовом мишљењу наднационалне спортске организације настављају да се прекомерно богате и понашају се као олигархије, које никоме не подносе рачуне о свом деловању, и само настављају да тероришу спорт. Међународни олимпијски комитет (МОК) и повезане структуре спремни су да не примећују малверзације, које се раде у име спортског престижа, што се често постиже на начин који нема никакве везе са моралом.
Глобална комерцијализација спорта довела је до тога да је традиционални формат Олимпијаде већ досадио и гледаоцима и навијачима. Није случајно да су 2012. године установљене Светске алтернативне игре (World Alternative Games) које се одржавају сваке друге године у граду Ланврит-Велс (Llanwrtyd Wells).
На програму Игара налазе се необичне дисциплине као што је, на пример, ношење жена или маратон „Људи против коња“. Основни задатак ове Антиолимпијаде није само да изазове осећај задовољства код учесника и гледалаца, већ показује да комерцијализација спорта почиње да изазива отпор.
Ланврит-Велс представља одличан пример како један енглески градић, који укупно броји нешто више од 600 становника, може да уједини људе из читавог света, али не на основама огорчене и неспортске борбе за медаље.
Срђан Перишић – геополитичар, доцент на Факултету за међународну политику и безбедност у Београду и аутор књиге Нова геополитика Русије
Извор: standard.rs
