Сваког 4. и 5. августа Хрвати се радују обележавању годишњице „Олује“. Радују се не својој срећи већ српској несрећи. Као и увек. И ту нема ничег новог. Ново је једино то да смо ми Срби, после много година, почели да показујемо самопоштовање, да говоримо и о сопственим жртвама, не извињавајући се и не правдајући се никоме због тога. О Србима убијеним и протераним говоримо не зато што желимо нове сукобе и ратове већ зато што нећемо да нам се колона убијаних и протериваних мученика било када у будућности понови.

Од Книна до Београда има нешто више од 600 километара. И нема тужнијих километара у нашој историји од тих. Нема дуже колоне прогнаних, истераних, обесправљених. Нема јасније намере у Европи од те, тадашње, да се Срби из Хрватске једном заувек избришу. Да се очисти и Крајина, да се очисти и Банија, и Лика, и Кордун, и Далматинска Загора и да се коначно реши то фамозно „српско питање“ у Хрватској.

Исто оно чије је крваво решавање започето у Другом светском рату нескривеним геноцидом над читавим једним народом, систематским клањем и убијањем више стотина хиљада Срба у читавој НДХ.

И оно које је окончано неких педесетак година касније егзодусом и насилним исељавањем само у „Олуји“ више од 250.000 Срба, претежно цивила, старих, жена и деце.

Непорецива истина

Све заједно, резултат ових политика, које раздвајају године, али не и начин и намера, може се, сасвим слободно, подвести под термин – истребљење.

И нема ту ни прејаких речи, ни манипулација, најмање политике. Просто, број Срба у Хрватској је за последњих седамдесетак година толико смањен насилно да су изрази попут геноцида, истребљења и десетковања сасвим адекватни и у савршеном складу са голом истином. То је, једноставно, непорециво, и нема потребе трагати за додатним аргументима.

Величина није убијена

Зато данас, уз утврђивање тих чињеница, хоћу да се позабавим нечим другим, нечим што је за прогнане Србе и све нас изузетно важно.

А реч је о заоставштини, о националном памћењу, боље рећи памћењу, меморији једне нације.

Реч је о ономе што ниједан прогон не може да избрише, о ономе што заувек остаје уклесано, о ономе што чини само срж нашег постојања и нашег опстанка.

Реч је о величини и реч је о достигнућима. Реч је о Милутину Миланковићу, Србину из Хрватске. И Николи Тесли, Србину из Хрватске. О Јосифу Панчићу, Србину из Хрватске. И о Владану Десници, Сими Матавуљу, Григору Витезу, Јосифу Рајачићу, патријарху Павлу, Синиши Михајловићу, Пеђи Стојаковићу, Радету Кончару, Јасни Шекарић, Милану Мачвану…

Реч је о стотинама оних који су дошавши из Хрватске у Србију или отишавши у далеки свет учинили нешто велико, нешто што се памти и постаје заједничко добро, свих нас.

Успех не може да се прогна, и није прогнан. Величина не може да се убије, и није убијена. Достигнућа су већа од сваке зле намере и лоше политике.

Не ширимо мржњу

А понос због онога што јесмо и шта смо урадили, тек то нико, никада и нигде не може да нам одузме. Додуше, пробали смо ми тај понос себи да одузмемо. И годинама нисмо смели да поменемо шта се догодило у „Олуји“, правили смо се слепи и глуви на злочине који су почињени, нисмо се, нигде, борили ни за жртве ни за права
прогнаних.

Данас се то мења. И сваке године Србија отворено говори истину и о „Олују“ и о судбини Срба у Хрватској. Не зато да би ширила мржњу или индуковала сукобе – уосталом, управо је Србија та која инсистира на остваривању свих права и равноправности, сигурности, хрватске мањине у Србији – него управо супротно, да би будућност и мир могли да буду изграђени на најбољем могућем тлу, на истини.

И на поштовању права жртава да жале и да захтевају правду, чак и тамо где те правде, очигледно, нема, баш као што нема ни осуђених за злочине у „Олуји“.

Никад више збег

Ми, једноставно, нећемо да се правимо луди, нити да кријемо ни шта смо погрешили, шта изгубили, шта више немамо, али ни шта смо све запамтили. А запамтили смо сваки од тих више од 600 километара. Најтужнијих, али и пуних поносног народа који није желео да се одрекне свог рода и своје православне вере.

И тим путем више нико никада неће ићи у збег, али у историју – хоће.

Зато што је у оној избегличкој колони, бомбардованој и мученој, колони прогнаних због вере и рода, сасвим сам сигуран, негде био скривен и тај сјајни ген, ген Тесле и Миланковића, ген граничара способних да победе у највећим биткама и да освоје највише врхове, ген научника и проналазача, онај ген који нас сврстава у велике народе, без обзира на то колико нас клали.

А плоднијег тла за развој тог гена од Србије данас нема.

Туга и понос

Зато, првих дана августа не треба само да тугујемо, без обзира на то што је та туга неизбежна. Треба да будемо и поносни. Пре свега због свега оног великог што су Срби из Хрватске донели у Србију, и због свега великог што су тамо оставили. Тесла је и даље у Лици. Миланковић је још у Даљу. И Срби су.

И не можете их избрисати и не можете им избрисати ни род ни веру. После свега изреченог тешко је доћи до закључка који износим. А то је да ће Срби и Хрвати у будућности морати да сарађују јер само тако моћи ће да опстану.

И једни и други сувише смо мали да бисмо у наставку мржње и сукоба могли да постојимо и опстанемо. За то је неопходно испуњење само једног услова, а то је међусобно поштовање и разумевање другачијег погледа на прошлост. Бољу будућност у нашим односима, сигуран сам, разумеће и мучени и прогнани српски народ из непрегледне колоне од више од шест стотина километара.

Александар Вучић

Извор: kurir.rs / Е.К.

loading...