У Републици Хрватској ће и ове године 5. август бити прослављен као Дан победе и домовинске захвалности, док ће у Републици Србији и Републици Српској 4. август бити обележен као Дан жалости и сећања на невино страдале и протеране у војно-полицијској акцији хрватских оружаних снага под називом „Олуја“, која се одвијала у периоду од 4. до 7. августа 1995. године.

О истој ствари различито говоримо, исте догађаје различито описујемо и тумачимо, за исте историјске чињенице имамо другачије, међусобно супротстављене, разлоге, поводе, мотиве, оправдања и оптужбе. Једни славе а други жале због тога у чему су и једни и други (свако на свој начин и сходно улози коју су му околности намениле) учествовали и свако има само своју истину, за које је убеђен да је једино она исправна, једино она објективна, једино она валидна.

Истину која је, тврди се, баш и само једна, и једина, таква да је доказива и, у крајњем – доказана, пред судом, и то сваким судом – и оним Божијим, и пред судом историје, али и пред оним људским, оличеним у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, који је у свом другостепеном поступку утврдио да, формално-правно посматрано, кривих за оно што се српском народу у Хрватској догодило тих дана августа 1995. године – нема!

Оставимо суд историје историчарима и времену које долази, генерацијама које стасавају и које ће из неке друге, мање острашћене и субјективне перспективе, без спољашњих, политичких и свих других утицаја, ваљда реално и непристрасно (по било ком основу) моћи да процене и оцене чињенице у вези са догађајима о којима говоримо.

Божији суд и Његова, Божија, правда ионако су по свему ван људских моћи, и одувек се утврђивала и спроводила само по Његовом промислу и Његовим старањем, у време и на начин на који Он то одреди, бар за оне који су верујући.
Људски суд, међутим, успостављен је због тога да би објективно, праведно, на међународном праву засновано, судио и пресудио о људским, овоземаљским стварима и пословима (у које, нажалост, спадају и оружани сукоби) на подручју бивше СФРЈ. Тај и, требало би, такав, руковођен тим принципима, суд је простепеном пресудом утврдио кривицу некима, и изрекао временске казне.

Затим је, по жалбама осуђених, у другом степену, те пресуде поништио и пресудио – да нико није крив за око 2000 убијених цивила, током и након „Олује“, као и да нико није крив за прогон и протеривање око 250.000 Срба из њихових домова и са територије на којој су вековима живели, иако је у оба поступка утврђено да је злочина било.

Тај и такав суд се није бавио догађајима који су налик овима из „Олује“, а који су се одиграли 1. и 2. маја 1995., када је у сличној оружаној акцији, под називом „Бљесак“, на територији западне Славоније, убијено 253 цивила (од чега 57 жена и 9 деце) и протерано око 20.000 Срба. Тај и такав суд се није бавио ни систематским, организованим и координираним спаљивањем и минирањем српских кућа на територијама које су хрватске оружане снаге „ослободиле“ у овим акцијама. Тај и такав суд јесте утврдио да су се током и након „Олује“ догодили злочини који би могли имати елементе геноцида, али да није могуће доказати оно што ратни злочин правно квалификује као злочин геноцида – намеру да се геноцид почини – те је стога констатовано, и пресуђено, да злочина јесте било, али да за њих нема одговорних у хрватском политичком и војном врху.

Тај и такав суд је, с друге стране, српске политичаре и војне команданте осудио на преко 1000 година затвора и неколико доживотних робија (укључујући и последњу такву пресуду, генералу Ратку Младићу, којом је проглашен кривим за злочин геноцида на територији Сребренице), јер – очигледно је, такав се закључак логично намеће, о њему сведоче пресуде суда – Срби су криви и када се бране, Срби не могу бити жртве, тако да за злочине над српским народом (којих је, по тврдњама тог и таквог суда, било) нико није крив, бар у оном формално-правном смислу.

Да ставимо овде тачку и све ово што је речено препустимо и оним другим, већ помињаним судовима, али и савести оних који су у тим догађајима учествовали, као и савести и осећају части оних који су о њима пресуђивали – верујући у ону народну: Бог је спор, али достижан, и уздајући се у то да је време најбољи судија и да истина и правда увек на крају побеђују.

Српска историја је препуна различитих искушења, трагичних догађаја и великих патњи, али и неправди које су према српском народу чињене. У свим тим догађајима смо учествовали (некад – зато што смо ми то хтели и желели, вођени идејом слободе, чешће – зато што смо морали и били принуђени, бранећи се) не штедећи се, без обзира на жртве и увек на страни која се борила за истину, правду, слободу, једнакост и мир међу народима. Било је, истине ради, међу нама и оних који су својим чињењем, укључујући и злочињење, или својим нечасним поступањем, ту нашу истинску и делима доказану посвећеност универзалним људским и цивилизацијским вредностима укаљали, али они имају своје име и презиме и своју личну, појединачну одговорност за учињено – за шта смо им, неретко, и ми, и као народ и као држава, судили и пресудили.

Историја је наука која се бави прошлошћу, у којој проучава и објашњава свеукупност друштвених односа, околности, разлога, повода и последица одређених историјских догађаја – и она је о много чему изрекла свој суд, изриче га и данас, као што ће, верујем, то чинити и у будућности, објективно и непристрасно, са дистанцом и без икаквих утицаја.

Време те објективне, историјске истине о догађајима о којима је било речи, дакле – тек долази.

Оно што ми можемо, заправо – оно што ми морамо да чинимо, у очекивању тог времена истине, јесте да се за истину боримо, да истину говоримо, да чувамо и негујемо сећање на све оне који су за истину дали своје животе и да не дозволимо – без обзира на све притиске, понуде или условљавања – да историјске чињенице буду подложне негирању и/или злонамерној ревизији, чиме се не само истина фалсификује, већ се и сви страдали, симболички, поново убијају.

Такође, док чекамо то, будуће, време – време истине – не смемо дозволити да нам прошлост и њени догађаји буду кочница, да нам бивше трајно удаљи и (у суштини) одузме будуће.

Не смемо дозволити да нам митови прошлости, и ментално и свако друго робовање њима, буду план и програм, буду визија, да нам неправде које су нам (у)чињене постану разлог за мржњу и жељу за некаквом осветом, као доминантним мотивима за свако наше будуће делање.

Не живи се од прошлости, али се сада, данас, и живи и ради – за будућност. Не само нашу, него и будућност наших потомака, потомака сваке од страна које су учествовале у догађајима из августа 1995., па чак и потомака оних који су о том догађајима судили, и пресудили.

Та будућност је, упркос свему, упркос нама самима, и какви смо били и какви данас јесмо – заједничка, јер је једино као таква уопште и могућа. Утолико пре је потребно да све наше напоре усмеримо на то да будуће време буде и време истине.

Зоран Ђорђевић

Leave a Reply