Србијом, већ деценијама, лутају опскурни ликови који верују да је куцнуо час да преузму руковођење државом; неки од њих имали су прилику да буду уз Милошевића и Ђинђића, па су умислили да су под заштитом Свевишњег који за њих има специјалне задатке. Један од тих несрећника зове се Никола Сандуловић: од телохранитеља је узнапредовао до бизнисмена, био председник Голубарског савеза Србије, а потом постао председник некакве Републиканске партије; у последњој инкарнацији појавио се у Лондону где је требало да направи скандал током говора Александра Вучића. Али, како живимо у земљи где памћење није на цени – да се мало подсетимо: ко то беше Никола Сандуловић и како је тако брзо полудео?

Сандуловић није тек нека обична будала; неко је у њега одавно инвестирао и поверовао да би он могао да буде хладно оружје освете. Нимало случајно, Сандуловић је четири дана пре убиства Зорана Ђинђића, тада антиђинђићевској „Политици експрес“ дао интервју који је на насловној страни најављен алтернативним насловом „Власт треба да се боји народа“ (8. март 2003). Унутра, наслов је био другачији: „Пољубац на почетку, пољубац на крају“. Да живимо мафијашке животе, овај Kисс Фор Деатх звучао би пророчки; можда и јесте био, чак и од стране ситног дилера, криминалца и снагатора, власника киоска на Теразијама који му је уручила Даница Драшковић – каквог су Сандуловића знали у то време. У том интервјуу, Сандуловић по први пут објашњава оно што данас сматра истином – да је био саветник Зорана Ђинђића: „Било је то на балу у Скупштини града. Ђинђић ми је тада понудио да будем његов шеф обезбеђења. Рекао сам му да ја нисам тај који може да му носи кишобран и да му отвара врата. Потом ми је понудио да му будем нека врста саветника. Одговорио сам му: Зоране, за тебе важи правило да сваког човека искористиш максимално, а онда шутнеш. Међутим, Ђинђић је рекао да ће испоштовати све што се договоримо. Тако је започела наша сарадња“.

Међутим, испоставило се да је Сандуловић нешто погрешно схватио; нити је постао, нити био „нека врста саветника“ Зорана Ђинђића; сам признаје у „Експресу“: „Зоран и ја се нисмо ружно растали. пољубили се кад смо видели, пољубили се кад смо растали. Онако, полумафијашки, како он воли“. Потом, Сандуловић, претходница Оље Бећковић, додаје: „Ово је диктатура гора од Милошевићеве. Под Слобом је била физичка, а ово је сад финансијска диктатура. Додуше, Зоран још није дошао у ситуацију да изведе полицију на улицу. То би му био крај“.

Дан уочи ликвидације Ђинђића, ћирилични Сандуловићев оригинални интервју из „Експреса“ буквално, преко целе стране, преноси лист „Сведок“ који иначе користи латиницу; очигледно, неко је из „Експреса“ преузео филм читаве стране, јер је том неком било стало да се драги друг Никола појави у „Сведоку“. И појавио се 11. марта, дан уочи убиства премијера. Наслов је очекиван: „Уколико Ђинђић изведе полицију на народ, то ће му бити крај“. И би крај, 24 часа касније, 12. марта 2003.

Током акције „Сабља“ Сандуловић је, разуме се, ухапшен; две године касније у интервјуу за „Kурир“ покушао је да сву кривицу пребаци на Владимира Поповића. “Он је једна незналица и корумпирани конобар. Не знам откуда њему право да тако говори и обмањује народ. Питам јавно: ко је тај човек? Од 1990. године сам био уз Демократску странку и Зорана Ђинђића. Један сам од људи који је битно утицао на све што је та странка радила и никада нисам за све те године видео Бебу Поповића. На свим шетњама, митинзима, тучама с полицијом, хапшењима, затварањима, прогањањима – њега није било”. Уверен да је, заиста, био “један од људи који су битно утицали на све што је ДС радила”, ситни дилер у трансу визија рекао је о Поповићу: “Погодило ме као човека и обичног грађанина та гомила неистина коју је тај шеф сале изнео пред јавност. Он тврди да су хапшења у време Сабље била по закону и да су хапшени само криминалци. А, како то онда да је од 12.000 ухапшених подигнуто тек неколико стотина оптужница? Све су то била политичка хапшења. Сабља је била гола борба за власт. Они су знали да је рејтинг ДС скоро на нули и искористили су тај догађај да се обрачунају с политичким противницима… Мислим на Бебу, Чедомира Јовановића и Горана Весића. Та тројица су мозак операције Сабља, а извршиоци су били полицијски генерали Лукић и Милан Обрадовић. Пет људи је тада одлучивало о судбини грађана ове земље”.

Огорчени Сандуловић наставља: “Мене су лично оптужили да сам криминалац, упали ми у кућу, болесног ме одвели у затвор и тамо држали 40 дана, а да сам притом имао само један разговор с истражитељима који је био формалне природе, јер они нису имали ни један једини доказ против мене. Тужио сам државу због тога и сада ће држава не само мени, већ и хиљадама других морати да плати милионске одштете због грешака Бебе, Чеде и Горана Весића. Али, то неће бити једина моја сатисфакција. Ако некада сретнем Бебу, ја ћу му дати цуцлу, а њих тројица мораће да ми објасне зашто сам био неправедно оптужен и зашто су ми малтретирали породицу”.

Опседнут Поповићем, Сандуловић објашњава”: “Али, погледајте његове тврдње и оптужбе. Оне су уперене против три кључна стуба овога друштва. Против три институције у које народ верује: Цркву, Војску и политички врх. Беба напада Цркву јер они желе да униште веру овога народа, 50 година ми смо били удаљени од наше вере и сада они опет желе, кад смо се коначно приближили, да нас од Цркве удаље. Погледајте војску. Можемо да причамо шта хоћемо, али та војска је гинула и бранила овај народ. Ми смо били изложени агресији и немојте да се лажемо. А зашто он напада Воју Kоштуницу? Зато што је он поштен човек. 15 година сам у политици. Никада нисам чуо ниједну ружну реч за Војислава Kоштуницу. Беба жели да обмане народ и на тај начин скупи политичке поене и купи себи улазницу у свет политике”.

Није ово био једини Сандуловићев иступ; августа 2002. био је уверен да је он најјачи човек Србије, те је тад фашисоидном “Националу” дао интервју под психотроничним насловом: “Признајем, погрешио сам кад сам на власт довео Зорана Ђинђића”. Дакле, болест је нахрупила ерупцијом свести још пре 12 година; Сандуловић је довео Ђинђића на власт, а ми будале мислили ДОС и гласачи.

Kаријера овог ситног дилера и “бизнисмена” била је нарушена са два бомбашка напада, 2006. и 2010. кад су повериоци постали мало нервозни. У изјави за “Kурир” 2006, одмах после напада, Сандуловић је рекао: “Бомба ме није уплашила, али овај догађај може да ме разбесни! Бомба је наменски бачена на моју фамилију, а ја то не опраштам! Испровоцираће ме да направим такву заштиту да ни врабац неће моћи да прође кроз улицу, нико сем мојих пријатеља неће моћи да прође”. Дајући себи значај, Сандуловић је већ тад тврдио да верује да је бомба бачена због његовог последњег ТВ интервјуа (јесен 2006), у коме је најавио да ће основати политичку странку. – После тог интервјуа јавили су ми се људи из дијаспоре, који су спремни да уложе у моје политичко ангажовање, али добио сам и позиве и претње да ми случајно не падне на памет да уђем у политику. Претпостављам да би то могло да има везе и с овим нападом, јер ја немам личних непријатеља.

Kад му нису успели покушаји да се приближи Борису Тадићу којег је стално хвалио (“Борис је поштен човек, 5. октобра, кад су неки криминалци крали телевизоре из разбијених излога робних кућа, он их је спречавао”), Сандуловић се окренуо нападима на ЛДП, посебно на Чеду Јовановића и, наравно, на Бебу Поповића (“Не желим да причам о Зорану Ђинђићу, ми смо били веома блиски и ја сам један од ретких људи који је могао и смео све да му каже у лице. Бринуо сам о његовој сигурности и, док сам ја бринуо о томе, њему се ништа није десило, а било је и те како опасних ситуација… Немојте да се лажемо, Јовица Станишић је много пута сачувао главу Зорану Ђинђићу. И 5. октобра, да Јовица није зажмурио на оно што се дешава, не би то све протекло као што је протекло. Ја сам био присутан кад је Зоран Ђиниђић обећао иностранству да Јовица Станишић неће бити испоручен у Хаг. Такви потези коштале су ДС губитка власти”), Сандуловић се повукао из јавног живота; све до 2010. кад је доживео још један бомбашки напад, ћутао је и био задовољан својом улогом – председавао је Савезом голубара Србије. Тада је рекао да му о глави ради

“голубарска мафија”. Wоw!

Онда се удружио са Владимиром Цвијаном и основао Републиканску странку; али, пре фијаска на изборима 2014, где је та странка добила око 0,0000063 гласова – дао је оставку на место председника.

Kад смо сви мислили да је нестао, Сандуловић се појавио у Лондону у друштву хистеричне адвокатице која је публици објашњавала да је Вучић хтео да убије Николу; бут, wхy? Због 0,0000063 гласова, због тога што је Сандуловић на власт довео Зорана Ђинђића?

И, откуд Сандуловић који не говори енглески – усред Лондона, на предавању Вучића? Човек који не може да нађе субwаy, ођедном је главна тема антивучићевске опозиције која га је прихватила као хероја на порталима Србин.инфо или Телепромптер или ФејсбукРепортер!

Сандуловић као Психо-Снага Србије? Можда, ако се он и Живковић нађу у реченици “Погрешио сам кад сам на власт довео Зорана Ђинђића”.

Лудило, наша њежна прича. Српска, а лондонска.

Петар Луковић

Извор: zokstersomething.com

--

3 KОМЕНТАРА

  1. Sve same ciste lazi sa kojima ce se advokati pozabaviti i kojima je poslat link…
    Sandulovic je gospodin u odnosu na Vas boranijo sa koca i konopca…posten, iskren i pravi predsednik jedne jedine opozicione stranke…

Leave a Reply