Ближимо се полако обележавању 20 година од када се славни војвода Момчило Ђујић из Сан Дијега преселио у вечност. Док се приче о јунаштву попа из Книна непрестану нижу једна на другу, доказа о и једном злочину који је „починио“ нема ни на видику. Правоснажна пресуда која би га сврстала у ред злочинаца, издајника или криминалаца и даље не постоји, али и поред свега овога плаву таблу са његовим именом нигде нећемо моћи да пронађемо.

Нада да ће се ове табле виђати свуда по нашој прелепој отаџбини никада није умрла, а млађе генерације које полако почињу да стасавају на истини буде никада већу веру да ћемо овај призор ускоро свакодневно виђати на мноштву зидова.

Искрену љубав према Православљу и јак осећај повезаности са Богом, Момчило је још као младић овенчао одлуком да се одметне у свештенике и у црквеном благостању проведе читав живот. Ипак, попу Ватри, како је прозван од народа који га је волео, жеља није била испуњена и мирни свештенички живот је убрзо морао бити прекинут.

Није могао да гледа свој вољени народ како пати. Док је служио литургију једне недеље, донето му је само једно у низу невиних српских жртава од усташког ножа. У руке је добио мало, заклано дете које тек и да је проходало. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете што му је био последњи обављен задатак у свештеничкој улози. Скинуо је затим, своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Мирно без и једне речи започео је пут вечности…

--

Leave a Reply