Српски националисти су као разбијена и дезоријентисана армија која лута и бауља унаоколо – без икакве међусобне хијерархије, без воље и наде, плана и циља. Сви су ту само обични војници (и, евентуално, подофицири); ту виших официра и команданата, пуковника и генерала – нема.

И ту је основни проблем. Јер је гомила војника без команде и вишег ауторитета сасвим слична избезумљеним мувама-зунзарама, заробљеним у затвореној стакленој тегли.

Без више команде се не може.

Ни Карађорђеви ратници без свог Вожда не би успели да ослободе ни мали Орашац или Свилеуву, а камоли Београд и све веће вароши српске. А без својих јуначких поручника, мајора и капетана, пуковника и генерала, без својих генијалних војвода Путника, Мишића, Степановића и Бојовића – наша војска би се, поражена и обезглављена, заглавила у блату нападнутих српских планина и ту предала своје пуковске заставе.

Без поштованих вођа и изабраних команданата нам нема излаза, ни спаса. Пошто у том случају сви изигравају лажне генерале (пошто нема правих) и стално се сударају њихове једнаке и подједнако никакве ингеренције.

Та јалова хоризонтала истоврсности и површне „без-изузетности“ нас све спаја и сабира у једно те исто, нешто испразно, тотално нефункционално и немоћно да се самоорганизује и одбрани од ма каквог реалног непријатеља.

Зато српски националисти не доспевају даље од јалових („увек-тако-жестоких“) интернетовских свађа и не домашују даље од свог носа и својих одавно већ неостваривих снова.

Оно што је мртво и узгубљено се не васкрсава сузама ни јадиковкама, а из пораза се не излази лепим жељама и вапајима за Божијом правдом овде на земљи.

А опоравак почиње „подвлачењем црте“ и трагањем за новим методама и победничким путевима. Ваља нам налазити „нове посуде за старо вино“ (што и јесте најважнији задатак традиције), јер ће се иначе оно покварити у иструлелим и распалим спремиштима у којима је до сада чувано.

Предуслов за то је успостављање хијерархије (и преузимање обавеза и дужности у оквиру ње). Не могу овако идеолошки војници – без главног штаба и стратешки поткованих официра – да ураде ма шта значајно, хвале вредно и Србији заиста корисно.

„Боље имати једног лава на челу читаве војске магараца (или зечева), него једног магарца (или зеца) на челу армије лавова“, рекао је једном заувек онај који је то имао право да каже. А Наполеон Бонапарта је знао шта прича, посебно када је реч о војним и хијерархијским питањима…

Драгослав Бокан

--

Leave a Reply