У контексту чињенице, да се међународни правни поредак (тзв. међународно право) скоро па у потпуности урушио (урушавање је почело још 1999.), у светлу истина о Минским и којекаквим другим споразумима који се били само шарене лаже да неког заварају (потписи челника држава не важе) а врхунац урушавaња таквог поретка је подизање налога за хапшење Путина, па ако још и додамо изјаве Путина и Сија који јавно најављују неки нови светски поредак, онда је јасно да нас после овог „тумбања“ у свету чекају неки нови односи.
Као што је Лига народа 1939. престала да има било какву улогу, тако сада и УН и неки поредак, који је наизглед постојао, престаје да има икакву улогу, већ ће након рата силе победнице креирати нове односе и неко ново међународно право. У вези са тим, врло је дискутабилно да ли бројни споразуми, потписивани или прихваћани под притиском у разним деловима света, па и овде код нас, да ли ће их се ико сећати или узимати у обзир па све и да су потписани а не само усмено прихваћани.
Пошто се та, нека нова реалност, тек ствара, а биће створена након рата који тек следи, нама су ова догађања око Бриселских, Охридски и осталих споразума, додатно купила време.
Све три стране су се сагласиле да оно што мора да се уради је само оно што се договори кроз имплементациони план. План ЕУ (Фра-Нем) је оквир а, за сада, су само 3 ствари договорене кроз имплементациони план: 1 Да се Србија бави неким тимом за нестале, 2. Да се Косово* бави са ЗСО, и 3. Да буде нека донаторска конференције – звучи крајње небитно.
Све друго је апстрактно и стоји у ваздуху прихватили ми или не. По ономе што се види ни Србији ни Косову* се не жури да имплементира и ово што је договорено, тако да обе, супротстављене стране купују себи време, чекајући било победу једне или друге стране у светском конфликту.
Да не буде баш све тако оптимистично, изнео бих и један кључан проблем који наслућујем из последњих неколико Путинових говора.
Наиме, а нисам једини који ово примећује, Путин је у последњих неколико говора, упрошћено, рекао отприлике следеће. „Ми смо требали још 2014. да уђемо у рат али тад нисмо били спремни. Ушли смо 2022. само зато да би ударили први, јер се спремао удар на Донбас и Крим. Али, ми ни сад нисмо довољно спремни за оно што следи након што победимо Украјину – а следи рат против колективног запада. Зато ми сада преоријентишемо привреду на ратну, селимо производњу на исток (слично је радио и Стаљин 1941. и 1942.), производимо убрзано ново оружје и тек када будемо спремни за рат са западом, тек тад ћемо задати Украјини (мисли на укронацисте који владају) одлучујући ударац.“ Овим изјавама је Путин дао одговоре на бројна питања типа „зашто се муче 3 месеца око једног града“, “ зашто се не бомбардује уништи ово или оно“ а суштина одговора је да и Руси купују време за одлучујућу битку, која свакако није са Украјином, већ следи након ње.
Да се вратимо онда на објашњење нашег проблема – то је у ствари питање да ли Србија може довољно дуго да купује време колико може и Русија?
Овим прелазимо на песимистичан поглед који у некој блажој форми изгледа тако да Србија не може да купује време онолико дуго колико и Русија и да ће поклекнути под притиском запада пре него се створи тај нови међународни поредак.
И ту имамо 2 опције: да поклекнемо али да Руси/Кинези и остали део света који не жели америчку хегемонију победи, и да се онда надамо да ћемо у некој новој подели карата, васкрснути као држава, односно да ће нас победници уважити у обезбедити нам оно што је наше и што сматрамо да нам историјски припада.
У другој опцији, ако светски сукоб заврши разбијањем Русије, а после и Кине, односно ако се цео свет претвори у америчку колонију, тада нам је просто свеједно да ли смо нешто признали, потписали, прихватили – или нисмо, размонтираће нас и као државу и као народ до нивоа неке фолклорне, скоро па небитне, етно скупине у оквиру Шумадије – Београдског пашалука.
Ако би неко предочио и ову опцију: „А што се не преоријентишемо на западну парадигму, баталимо Косово, Русе, уђемо у НАТО и будемо део те екипе, па ако они победе, добро и нама?“, мој одговор је на нивоу да би нас тај запад прихватио исто као и што би Руси прихватили рецимо Литванце или Пољаке, да се сад одједанпут они „прешалтају“ на њихову страну. Једноставно, запад (читај Енглези, Немци) нама не верују, и њихова вековна политика је била увек на штету српског народа тако да наше „прешалтавање“ на западни дискурс неће бити прихваћено колико год неком изгледа да је то могуће.
Да резимирам:
Издали или не издали, клечали или се „курчили“, прихватали или не прихватали планове, ултиматуме, наша судбина од нас зависи само у томе колико можемо да купујемо време, а крајњи исход зависи од резултата конфликта великих сила.
P.S.
Све и да се сукоб великих сила не заврши победом/поразом једне од страна, завршиће се неком новом Јалтом којим ће се дефинисати неки нови међународни односи. И ту опет, не зависи много од нас какве ће нам карте поделити.
- смо имали јако добре карте, али смо после тога играли очајно. На Јалти, 1943 су нам уделили неке тројке, крш карте. Још горе смо прошли 1991. кад су се делиле карте, само смо неке двојке добили.
Какве ће нам карте поделити на некој новој мировној конференцији, само Бог зна. Ваљда је ред да добијемо и по коју слику, макар жандара, а не само двојке и тројке.
Александра Марковић дипломирани правник
