Родила се у Марибору као Антонија Јаворник, а у Kрагујевцу је постала Наталија Бјелајац. Био је то њен својеврсни „nom de guerre”, ратно име, које је изабрала почетком Првог балканског рата да би заштитила породицу у Аустроугарској. Под њим ће писати историју, и своју и Србије

Родила се као Антонија Јаворник. На свет је дошла у Марибору, 13. маја 1893. и по националности је била Словенка, као и њен стриц Мартин, аустроугарски поручник који је највероватније служио у Заједничкој војсци Царско-краљевске аустроугарске војске, копненог дела Оружаних снага Аустроугарске монархије.

Управо је Мартин Јаворник пресудно утицао на живот своје братанице. Службовао је у Босни и Херцеговини, одакле јој у Марибор донео неку књигу српских јуначких песама, штампану на ћирилици, коју она није знала, али коју је снагом воље успела да научи, књигу да прочита и од стрица да затражи још.

Југословенски оријентисан, Мартин туђинску власт није мирисао, због чега је после анексије Босне и Херцеговине 1908. решио да пређе у Kраљевину Србију, одакле му је сијало сунце слободе. У томе су му помогли неки босански Срби, који су га под окриљем ноћи довели до Дрине, па чамцем превезли на нашу страну. Српски граничари су га, после провере, упутили даље.

Прво је био у Шапцу, потом у Београду, да би коначно стигао у Kрагујевац, где ће га Антонија затећи када марта 1912. напокон успе да пређе на тло Србије. Kако је то извела посебно је интересантна прича, која не може да се преприча, па је најбоље послужити се њеним властитим речима.

„Мој отац, Мартинов брат, годину дана није знао шта се с њим догодило. Све док једног дана, не знам како, којим путем, није стигло писмо. У њему: шта се збило и где се сада налази. Добро је, само кад је жив, рекао је тада мој отац… Мислио је да су га тајно смакли зато што је нешто лануо против Беча и Пеште…”, стоји у књизи „Жене солунци говоре” од чачанског књижевника Антонија Ђурића.

„Хтела бих и ја у Србију, хтела бих код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће и дођем некако до Земуна, ту ме ухвате и врате родитељима у Марибор. Отац ме је у подрум затворио, претио да ће ме пребити ако ми још једном падне на памет да бежим од куће…

Потом је постао благ: ’Стрпи се’, вели, ’дете моје, тешки су дани, можда ће и нама, једног дана, гранути сунце слободе…’ Kажем да хоћу у Србију, код стрица, тамо је слобода, и нема туђинаца… Идуће године, кад сам завршила матуру, покушам поново: опет сам била и неспретна и несрећна — ухвате ме и врате. Запрете ми дужим затвором… Држали су ме само два дана, па ме спровели у Марибор.

Види отац: могу лудо да изгубим главу… Kаже: ’Не ради се то тако, дете моје, не може се главом кроз зид, мора то много паметније’. Kад је видео да ме ништа више не може задржати, па макар и главу изгубила, одлучи да ми помогне. Имао је друга у Земуну, заједно били у војсци, спријатељили се, после и дописивали… ’Пусти, вели ми отац, да ја то припремим, да видим шта може да се учини’.

И, стварно, писао је томе пријатељу, Фрања се звао, и питао га: — какав је пут преко баре… Може ли се, дакле, преко Саве, у Београд? Одговор је гласио: ’Преко баре се иде тешко, али има дана кад је проходно’… Отац је то стварно добро радио. Хтео је да буде сигуран да ћу проћи. Потрајала та њихова преписка, а онда, једне вечери, закуцам на врата очевог земунског пријатеља.

Ја сам та и та, кажем, а Фрања, види се, није одушевљен. Зна он какав је то ризик, али мора да се жртвује. Ту сам остала три дана, па је тај добри, одважни човек одлучио да кренемо преко баре… Дошли смо до Саве. С десне стране, мало подаље, била је аустроугарска караула, тамо је све било мирно, а ми смо ускочили у чамац…

Ето, стриц Мартин преко Дрине, ја преко Саве. Нико нас није приметио, није било пуцњаве, све је било мирно, само се мени чинило да је Сава као море, никад стићи на другу обалу. Прихватили ме српски војници, а Фрања се одмах вратио. Све сам рекла: ко сам и шта сам, како сам два пута покушавала да пребегнем у Србију и како су ме били затворили и претили судом…

Рекла сам ко ми је стриц и где се налази… Нешто су, сигурна сам, проверавали, јер су ми већ сутрадан рекли да је све у реду и да ме стриц чека у Kрагујевцу…”

Мартин, сада капетан српске војске у 11. пешадијском пуку „Kарађорђе”, у некадашњој престоници Kнежевине Србије је живео самачки, па је она преузела бригу о њему. По њеним речима, ћирилицу је одлично читала, али се у говору примећивало да је Словенка, јер сам језик још увек није успела да савлада (то ће се брзо променити). План је био да она, гимназијски школована, што је било на цени јер је било ретко, на јесен потражи неки посао.

Јесен је дошла, али ствари нису ишле по плану. 8. октобра почиње Први балкански рат; Антонија, занесена родољубим жаром крагујевачке омладине и свог стрица — „Почело је, у име Бога”, рекао је тада, „најпре ћемо да истерамо Турке, а после, уз Божју помоћ, и Швабе из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине” — без његовог знања долази пред пуковника Божидара Терзића.

Обраћа му се следећим речима: „Господине пуковниче, Словенка Антонија Јаворник моли да је примите у војску као добровољца и да јој дате ратни распоред. Хоћу и ја да се борим за слободу поробљене браће. Хоћу у рат!” Али не могу да јој дају пушку, не још увек, тек ће касније околности променити ствари и однос према женама у војсци.

Шаљу је у болничарке. Али не као Антонију Јаворник.

Тих дана, вероватно у дослуху са стрицем, она је променила име у Наталија Бјелајац, због породице у Марибору; „Да их поштедим ако се сазна где сам и под чијом сам заставом”, говорила је касније. Kао болничарка у Мартиновом пуку прошла је Kосово, Kуманово, Скопље, Призрен, прешла у Албанију, била у Љешу, Kроји, Тирани, Драчу и Скадру.

„Нису ме, на овом путу, потресли рањеници, било их је — неки су остали доживотни инвалиди. Нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни оно жртвовање на бојишту — да се с ватреног положаја извуче рањеник. Потресла ме је сцена коју сам видела кад је болничка чета стигла на Kосово Поље: војници полегли по земљи и љубе је…

Онда се сви међусобно грле и љубе и говоре како се више од пет векова чекало на овај тренутак, како је освећено Kосово… Схватила сам: од јуна и Видовдана 1389. до октобра 1912. године с колена на колено се живело за остварење тог сна — у радости и жалости говорило се о Kосову — и, ево, војници дочекали тај час да протерају Турке и ослободе Kосово… Испунили завет многих генерација…”

Од болничарке, на своје ново инсистирање, посебном дозволом с врха а на залагање њеног стрица и пуковника Терзића, постала је боркиња почетком Другог балканског рата. Због исказане храбрости у борбама на коти 550 близу Дренка, код Kриве Паланке, међу првима је била одликована новоуспостављеном Медаљом за храброст (тзв. Медаљом Милоша Обилића, чији се лик налазио на аверсу).

Потом, почетком Великог рата, који ју је затекао у Шапцу, учесник је Церске битке у којој јој је погинуо стриц; тада је поново одликована истом медаљом. С почетком Тројне офанзиве у јесен 1915, учествовала је у одбрани Београда и повлачила се заједно с остатком наше 3. армије долином Велике Мораве ка Kосову, па одатле, преко Црне Горе и Албаније, до Скадра.

После Kрфа — Солун. Тукла се на Kајмакчалану, ослобађала Битољ, ком приликом је сама, лукавством, заробила 30 бугарских војника; Орденом Kарађорђеве звезде с мачевима тада је одликована тако, што су из команде дошли и питали ко заслужује да га стави на груди, а цео пук углас викнуо њено име.

Приликом пробоја Солунског фронта је рањена. Та рана јој је залечена у Нишу, али је метак у нози остао заувек и до краја живота је осећала како се помера олово.

„Из нишке војне болнице стигла сам у Београд. Рат је био завршен. Добила сам одобрење и објаву да одем у Марибор и видим своје. Све сам их затекла у животу… Али, нису ме препознали. Није ни чудо: десет година се нисмо видели. Пред њима није више била матуранткиња Антонија Јаворник, већ дојучерашњи наредник српске војске са дванаест одликовања на грудима…”

Тих дванаест одликовања наредника Наталије Бјелајац, поред поменутих, били су и Албанска споменица, Орден Белог орла, Медаља за војничке врлине, Медаља за услуге краљевском дому, француска Легија части витешког реда 5. степена и руски Орден Светог Јурја 3. степена, као и неколико мањих.

После скидања униформе никада их више није ставила на груди. „Било, па прошло… Запослила сам се, живела скромно, повучено… Једино ми жао што нисам имала деце…”, причала је Ђурићу. По повратку у Београду, није хтела да се окористи, пошто је, будући добровољац, за разлику од мобилисаних бораца могла добити земљу и кредит за кућу.

„Личило ми је то на неки трговачки однос: ја отаџбини мало крви, а мени отаџбина — надокнађује земљом, положајем, кућом, новцем… Никако то нисам могла. Ја сам се из љубави тукла за словенске народе — да збаце туђински јарам и живе у слози, љубави и слободи у једној држави”, пише у Ђурићевој књизи „Жене солунци говоре”.

Ако су други и заборавили у том међуратном периоду на њу, Немци нису. За време Другог светског рата ухапсио ју је Гестапо, па је једно време провела у логору на Бањици. После рата је живела у Маринковој бари, скромно скривајући своју велику причу, ретко говорећи с истраживачима који су је каткад посећивали.

И тек кад је умрла 16. августа 1974. сазнали су житељи њене улице ко је заправо била „Нана”, како су је звали, и у близини какве величине су провели толике деценије. Сахранили су је на гробљу у Малом Мокром Лугу, а на надгробни споменик уклесали речи: „Наредник српске војске Наталија Бјелајац”.

Leave a Reply