„У Србији се сваке године у просеку попије x милиона кутија лека тог-и-тог…“

Фото: Народна библиотека Србије

С времена на време, реченице попут ових подсетиће нас да смо нација која, са или без преке потребе, редовно посеже за разноразним пилулама, суплементима и (чаробним?) напицима. На апеле лекара да „не гутамо таблете као бомбоне“ нехајно одмахујемо руком, а потом силазимо, где другде, до у – најближу апотеку.

А тамо ће нам љубазни фармацеути предусретљиво демонстрирати најмање 3 препарата за нашу досадну, упорну бољку. Наравно, ишетаћемо одатле са још неколико кутија више – јер, „ваља мало појачати витамине; а и синчић јуче почео да кашљуца, па да ми то на време сасечемо…“

Фото: Wikipedia – Зграда у којој се налазила прва апотека у Београду (десно) и Кафана „?“ која и данас постоји

Ко би уопште помисло да је некада било немогуће просечног становника Србије убедити да уђе у апотеку?

Додуше, некада – тачније, пре равно 188 година – наши су људи апотеке видели као установе сумњивога типа. Могло би бити да вам предустретљиви физикуси само желе продати какве бескорисне смесе, а оне не само да вас неће излечити, већ би могле бити и отровне?

Оваква сумњичавост је, морамо признати, донекле била оправдана. „Лекови“ су се тада налазили, такорећи, у слободној продаји: могли сте их набавити по обичним дућанима и приватним кућама. Сумњиве препарате, притом, продавао је ко год стигне, а такво што, разуме се, није било право ондашњим стручњацима-фармацеутима. Било је јасно да се по том питању ваља и нешто конкретно предузети.

Прва апотека у Београду

А човек који је то први покушао беше фармацеут из Земуна, Матеј Ивановић. Почетком 19. века, а након студија фармације у Пешти, Ивановић је најпре имао намеру отворити апотеку у свом родном граду. План је био јасан: онемогућити трговцима, али и лажним лекарима и апотекарима, да продају свакојаке куре без икаквог терапијског дејства. Како дозволу за отварање апотеке у Земуну није добио, Ивановић је одлучио обратити се првом човеку Србије, кнезу Милошу Обреновићу.

Примивши Ивановићеву молбу, Милош је од београдског кнеза Петра Лазаревића затражио да прибави дозволу од београдског везира. Наиме, Србија је у то време још увек била у вазалном односу са турском престоницом, те је и Милошева наредба морала бити аминована са више инстанце.

Олакшавајућа околност била је у томе што је баш те године, 1830, султановим Хатишерифом у Србији дозвољено отварање првих здравствених установа – болница и апотека. Сем тога, Матеј Ивановић је уз своју молбу приложио и препоруку српског конзула у Земуну.

Добивши од везира потврдан одговор, београдски кнез Петар је истога дана, 30. априла 1830, обавестио Милоша о приспећу дозволе. Апотека Матеја Ивановића, дакле, званично је могла почети с радом, и управо се 30. април 1830. године узима као датум оснивања прве апотеке у Београду, односно прве здравствене установе у Србији.

Фото: Милош Дамњановић – Спомен плоча на месту где се налазила прва апотека

Предузимљиви фармацеут је својој апотеци одабрао и пригодну адресу. Она се нашла преко пута Саборне цркве у Улици краља Петра 8, и то са горње стране кафане „Код знака питања“. Па ипак, Ивановићев посао првих неколико година није текао глатко. Невоља беше у томе што је народ више веровао народној медицини него ли ученим медицинарима. Притом, чињеница да је непроверене лекове и даље могао продавати било ко, изазивала је код људи оправдано подозрење. Желећи да томе стане на пут, кнез Милош 1837. године издаје законски акт којим се забрањује неконтролисана продаја лекова.

Изузетак су биле веће вароши у Србији, где су их овлашћени трговци и даље могли набављати и продавати. То су чинили искључиво уз дозволу дипломираних лекара, као и уз посебну назнаку о томе у које се сврхе лек може употребити.

Недуго потом, почели су се издавати и први лекови на рецепт. Њих су такође прописивали дипломирани лекари (и то искључиво за лекове јакога дејства), а могли су их подавати само они апотекари који су положили заклетву да то неће чинити мимо законских прописа. Наведена правила су напокон унела реда у тадашњи здравствени систем, а то је, напослетку, и Матеју Ивановићу умногоме олакшало посао.

1840 године, Ивановићу се, након свршених студија у Пешти, у делатности прикључује и млађи брат Александар. Од тада њихова апотека носи назив „Апотека браће Ивановић“. Тако остаје све до 1870. године када Ивановићи одлучују да посао уступе фармацеуту из Смедерева, Јовану Дилберу. Кућа у Улици краља Петра 8 срушена је у освит Другог светског рата, али је Фармацеутско друштво Србије 1955. године одлучило да првој српској апотеци на том месту подигне спомен-плочу.

Девет година касније, апотека бива пресељена у Кнез Михаилову 27. Данас се она налази у склопу Апотекарске установе Београд, а враћен јој је и првобитни назив – „Матеј Ивановић“. Судбина њеног оснивача, пак, остала је мистерија: о Матеју Ивановићу, наиме, и данас се мало тога зна, јер осим штурих биографских података, није сачувана ниједна његова фотографија.

Марта Леваи

Извор: 011info.com

--