Ово часно српско братство Андровића из Вељих Микулића код Бара, већ скоро читав миленијум из генерације у генерацију чува једну од највећих српских светиња. У питању је Крст првог српског светитеља кнеза Јована Владимира. Реч је о дрвеном крсту опточеном сребром, ког је, кнез Јован Владимир држао у рукама када је погубљен у Преспи 1016. године.

Као што знате, српски кнез Свети Јован Владимир (1000-1016) владао је најмоћнијом српском кнежевином Диоклитиом почетком 11. века, у време док је Балканом буктио Самуилов бугарски устанак 976-1018.

У намери да овлада читавим Балканом, бугарски цар Самуило удара на Србију и у борби заробљава кнеза Јована Владимира и одводи га у заточеништво у своју престоницу Преспу. Међутим, ту се догађа невероватна прича и Самуилова лепа ћерка Косара се заљубљује у српског кнеза, те Самуило одлучује да уда своју ћерку за кнеза Јована Владимира и врати га у Србију, како би тиме везао најмоћнију српску кнежевину за себе и своју тек створену државу.

Међутим, након страховитог пораза Самуилове војске у бици на Беласици 1014. године, сам Самуило умире од срчаног удара када је видео хиљаде својих војника који су по наредби ромејског цара Василија II Бугароубице (976-1025) били ослепљени, док је сваком стотом остављено по једно око да би могао да води остале ослепљене војнике назад Самуилу у Преспу.

Тада долази до великих тумбања у Самуиловој породици. Самуиловог сина наследника Гаврила Радомира убија његов синовац Јован Владислав. Затим он, у мају 1016. године зове српског кнеза Јована Владимира у бугарску престоницу Преспу како би се договорили о будућим потезима. Као залогу да неће убити српског кнеза, Јован Владислав шаље у Србију дрвени крст. Када је стигао, кнез Јован Владимир одлази прво на Литургију, одакле га на излазу из цркве убијају Владиславови војници одсецањем главе. У тренутку погубљења Свети српски кнез је држао овај крст у својим рукама.

Недуго после трагичне смрти кнеза Јована Вадимира, његове свете мошти бивају пренете у манастир Пречиста Крајинска на Скадарском језеру, док је крст донео српски свештеник из пратње кнеза који је био сведок убиства у Преспи. Крст је у кућу братства Андровића донела као мираз свештеникова ћерка. Од тада до данас је прошло скоро 1.000 година и овај крст се све време чува у кући Андровића.
.
Ову реликвију стару цео миленијум, покушавали су из руку барског братства да отму многи. У Веље Микулиће долазили су и пролазили многи освајачи, војске, разбојници, авантуристи и белосветски хохштаплери, надајући се да ће се дочепати светиње чија је вредност непроцењива. Никоме није успело. Од Турака преко Аустроугара, до војски у Другом светском рату, чак и црногорски комунистички властодршци, сви су из Вељих Микулића одлазили празних шака. Чак се и краљ Никола у једном тренутку намерачио да узме крст. Гореле су куће, падале су главе, али крст се није дао! Чувају Андровићи већ више од 9 векова ову српску светињу и успомену на првог српског светитеља као зеницу ока!
.
Нека својим молитвама Богу, Свети Јован Владимир заштити све нас, а нарочито братство Андровића и читав свој српски род!
.
На слици је братство Андровића из прве половине 20. века. Крст иначе само једном у години угледа светлост дана, о Тројчиндану, када га износе на планину Румију. Само троје Андровића знају где се крст чува током године и нико осим њих нема ту информацију.

Leave a Reply