Мислим да су се сви наши људи који се „мувају“ по свету, много пута срели, неочекивано, са људима из наших крајева, (или њиховим делима и сећањима на њих), тамо где их нико не би очекивао… Тако сам и ја упознао Миомира из околине Крагујевца усред пустиње Каракум у Туркменији, Владимира из Сарајева, власника три продавнице кожних ташни у Сан Марину, архимандрита Елефтерија родом из Обреновца у забаченом манастиру Мон Тари у брдима острва Родос, таксисту из Ниша усред Луксембурга, Зорана из Београда – власника италијанског ресторана у сибирском граду Иркутску и још многo других сличних наших „авантуриста“… Ипак, морам да признам, да сам можда највише био изненађен када сам у далеком, сибирском граду Јакутску, „Богу иза леђа“, случајно налетео на, (врло неугледну, истина) уличицу „Стојановића“! Знам да то презиме у Русији не постоји, да је то наш човек, али ко је, сад-па-тај вагабунд, који је заслужио улицу у овом граду, близу краја света? Ни наши пријатељи, становници Јакутска, нису баш могли да нам дају неко ближе објашњење. „То је неки Југослав“ – био је скоро максимално објашњење које смо добили. Једна од варијанти коју сам чуо и која ми се учинила интересантном и можда тачном, је да је тај Стојановић био један од српских добровољаца који су из Русије кренули на Солунски фронт преко Сибира, па до Тихог океана, а одатле бродом до Солуна. Знајући да је било доста таквих (данас просто несхватљиво оданих Србији патриота) био сам скоро сигуран да је и Стојановић био један од њих, да је залутао, ту, у Јакутску, остао и нечим, ето, „зарадио“ улицу. Али, то није била тачна теорија. Нешто ми није дало мира и пошто ја понекад волим да копкам и по оном што ми баш и не треба, на крају сам ипак нашао информацију, мада на интернету има врло мало података о том загонетном Србину. Елем:Андрија Стојановић (Андреј Бранкович Стоянович), Србин по националности, професор гимназије, био је мобилисан од стране руске армије 1916. године. Због непослушности и недисциплине био је лишен слободе и послат у Сибир, у град Бодајбо, у Иркутској области. Тамо је радио као учитељ, али, очигледно човек велике енергије и немирног духа, није мировао… После Октобарске револуције, прикључио се Совјетској власти, активно агитовао као комесар Лено-Витимског округа. Активно је учествовао у формирању и наоружавању одреда и чета Црвене Армије… Априла 1918. године постаје командир интернационалног одреда од 117 добровољаца разних националности – Руса, Пољака, Мађара, Чеха, Немаца, Кинеза, Грузијаца…Стојановић са тим својим, тако „шареним“, одредом, 1. јула 1918. године улази у град Јакутск, „ослобађа“ га од руске, Беле армије и тако улази у историју овог далеког руског града и постаје један од хероја грађанског рата у Источном Сибиру.Један од бораца Стојановићевог одреда С. Сафонов, овако описује свог командира:“Наш командант Андреј Стојанович је био див од два метра, леп, маркантан човек густе косе, елегантан, енергичан… Био је пажљив друг, али истовремено строг и захтеван, како према подређенима, тако и према себи. У боју је био одлучан и неустрашив!“ Дакле, ако је неко и посумњао у порекло овог хероја, после овог описа се сигурно убедио да је стопроцентни Србин!

КО ЈЕ, БРЕ, БИО ТАЈ СТОЈАНОВИЋ? Мислим да су се сви наши људи који се "мувају" по свету, много пута срели,…

Gepostet von Vladan Jevtic am Montag, 24. August 2020
--

Leave a Reply