ИЗВОР: НАЦИОНАЛИСТ

Подгорица није само мјесто рођења једног од највећих и најзначајнијих српских монарха Стефана Немање односно Светог Симеона Мироточивог, родоначелника Светородне династије Немањића који потичу из Дукље, већ је и мјесто рођења једног од најозлоглашенијих владара у свјетској историји и страшног прогонитеља и мучитеља хришћана.

Но, за разлику од овог ипак веома значајног владара, о коме ће нешто касније бити ријечи, данашњи страшни прогонитељ Цркве Христове и предсједник Монтенегра Мило Ђукановић, који је успио да у својој мржњи према Србима и свему српском споји идеологије усташтва (хрватског праваштва) и комунизма, није рођен у већ поменутој Подгорици, већ у Никшићу 1962. године, иако из Подгорице суверено влада некаквом авнојевском републиком Црном Гором већ 33 године без престанка (још од прије Пада Берлинског зида 1989.).

Дакле, Подгорица памти још једног суровог прогонитеља следбеника Христове Цркве уз Мила Ђукановића, а то је страшни Диоклецијан који је владао у III и почетком IV вијека наше ере. Нажалост, Ђукановић је имао на кога домаћег да се угледа, не по значају за светску политику јер је он један полуобразовани апаратчик провинцијалног духа и не по снази својих политичких и државних реформи, већ по прогону Цркве Христове, а Црква памти много дуже него што ће се било ко икада сјећати нечега доброг из времена коруптивне, клијентелистичке и непотистичке власти овог монтенегринског усташе-комунисте. Исто то се десило и са Диоклецијаном, ”проклетим царем Дукљанином” из српске народне легенде која од времена старог Рима живи и међу осталим Балканцима до данас.

Често се погрешно наводи како је римски цар Диоклецијан рођен у Салони (данашњи Солин у Републици Хрватској), у провинцији Далмацији јер лијени неисторичари воле да понављају непровјерене податке. Разлог за то јесте да се по повлачењу са престола, Диоклецијан преселио у своју ”постојбину” како је он то називао, тачније близу Салоне где је на обали мора у једном заливу направио импозантну палату око које се касније развио град Сплит. Но потпуно је непобитно утврђено из неколико различитих и прворазредних извора, од којих је најпознатији ”Epitome de Caesaribus”, према којима је Диоклецијан рођен у Доклеји, односно Диоклеји, која се налази у данашњој Подгорици. Интересантно је и да се Диоклецијанова мајка такође звала Диоклеја. Диоклеја као археолошко налазиште се и данас може видети у Подгорици и препоручујем свима да је обиђу.

Дакле, Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (како му је гласило пуно име) рођен је у Подгорици 244. године. Он није потицао из неке велике и угледне патрицијске породице, већ је син једне римско-балканске сељачке фамилије који се кроз војну службу пробијао до титуле цара поставши један од најважнијих царева у римској историји. Он се заправо уздигао од обичног војника до војног заповједника у Мезији (данашњој Србији), затим заповједника царске тјелесне гарде код цара Кара, па сенатора, и на крају све до конзула, прије него што ће постати цар.

Диоклецијан је своју војничку каријеру започео на Дунаву, у данашњој Србији, служећи цару Кару. Једно краће вријеме је боравио у Галији, но брзо се вратио у данашњу Србију, тачније Костолац (Виминацијум) из кога је, највећим дијелом своје владавине, цар Кар управљао Римским царством. Ту је постао и заповедник царске тјелесне гарде, а као врло способног војника, цар Кар га је именовао командантом ове елитне војне формације, што му је релативно брзо 283. године донијело и титулу конзула. Као таквог, Кар га је повео у своју чувену кампању покоравања Персије.

Но боравећи на почетку своје војничке каријере у Галији, према једном предању односно легенди (антички пагански свијет је био изузетно сујеверан и склон вјеровању у предсказања), једна келтска (галска) пророчица, код које се млади Диоклецијан хранио и боравио, рекла му је како је исувише похлепан и шкрт. Он јој на то спремно одговори како ће бити издашнији када постане цар. А келтска пророчица му узврати речима: ”Не шали се са тим, постаћеш цар ако убијеш одраслог вепра”. Диоклецијан није потцењивао ово предсказање па се својски трудио да у лову убије вепра, но то му никако није полазило за руком.

Ратујући веома успјешно са царем Каром против Персије у кампањи која је јако добро напредовала, цар Кар напрасно умире, према једним изворима, услед удара грома, а по другим, погођен копљем неког персијског војника. Вијест о смрти цара Кара, приморала је његове синове Карина и Нумеријана да се одмах приме царске власти. Карин је 284. године брзо допутовао у Рим из Галије гдје је био проконзул и конзул поставши легитиман цар на западу, док је на истоку царско достојанство преузео на себе Каров млађи син Нумеријан, који је такође учествовао у персијској кампањи.

И поред значајних војних успјеха у намјери покоравања персијског Сасанидског царства, Римљани одлучују да се повуку због губитка цара, иако је Сасанидска држава већ била на кољенима. У јесен 284. године римске легије стижу назад у Малу Азију. Цар Нумеријан је сво вријеме боравио са својим свекром префектом у Сирији Апером са којим је у кочији прешао пут од Сирије до Битиније у Малој Азији. Амбициозни префект Апер је иначе имао великог утицаја на њега. Но у Битинији је из њихове затворене кочије почео да се шири несносан смрад, а када су легионари отворили кочију видели су Нумеријанов леш и префекта Апера који је кукао како има запаљење очију због кога није могао да види шта се око њега дешавало.

Апер је званично саопштио вијест о смрти цара Нумеријана у Никомедији (данашњи Измит у Турској), а Нумеријанови генерали и трибуни су сазвали сабор на коме су одлучивали о наслеђу, изабравши тада већ конзула и сенатора Диоклецијана за цара, упркос снажном лобирању префекта Апера да њега изаберу на то мјесто.

У новембру 284. источне римске легије су на брду изнад Никомедије једногласно поздравиле свог новог цара Диоклецијана понијевши га на штиту и огрнувши га у пурпурни царски огртач. Цар је исукао мач окренувши га ка сунцу и заклео се да ће казнити одговорног за Нумеријанову смрт. Тада је мач уперио на Апера који је стајао у близини и пред хиљадама својих легионара га је на мјесту убио као убицу цара Нумеријана, цитиравши чувене стихове из Вергилијевог епа ”Енеида” – ”Захвали се што си пао од руке великог Енеје”!

Како на латинском реч ”aper” значи вепар, Диоклецијан се сјетио значаја старог пророчанства из Галије, поставши цар тек када је убио вепра.

Учврстивши се као господар истока, неминован је сукоб био са царем Каринусом на западу. Каринус је неславно почео да влада из Рима, ушавши у политичке сукобе са сенатом и угледним генералима, говорило се да је заводио удате жене из патрицијских породица и да је био непотребно суров према политичким противницима. Већ 285. године у римској Сисцији, данашњем Сиску у Хрватској, појавио се узурпатор по имену Марко Аурелије Јулијан који се самопрогласио за цара почевши да кује свој царски новац и преузевши поједине градове у околини. Но пошто није имао широку подршку легионара, омања војска узурпатора Марка Аурелија Јулијана се распала када је цар Каринус пребацио своје легије из Британије и сјеверне Италије и смјестио их на Балкан. Све се спремало за велики сукоб између царева Диоклецијана и Каринуса, а кључна битка ће се одвијати у троуглу између Виминацијума (данашњег Костолца), Сингидунума (данашњег Београда) и ријеке Маргус (Велике Мораве) у Србији. Двије велике скупине римских легија, једна са истока и друга са запада, сукобиће се у прољеће 285. године на ријеци Великој Морави у једној од најзначајнијих битака у историји Римског царства у Бици на ријеци Маргус.

Иако је на располагању имао нешто снажнију армију, битку два цара на Морави је убједљиво добио Диоклецијан, а непопуларног цара Каринуса су убили његови легионари и прије него што се Диоклецијан пробио до њега. Диоклецијану су веома помогли гувернер Далмације, иначе рођени Нишлија Констанције Хлор, који ће касније постати његов сувладар и цар, а који је још познатији по томе што је отац Светог цара Константина Великог, такође рођеног Нишлије. И тако је пред уједињеним западним и источним римским легијама, Диоклецијан потврђен за цара негдје у околини данашњег Смедерева.

Да не бисмо ушли у детаљну анализу и историјски преглед Диоклецијанове изузетно значајне владавине, он је најприје упамћен у историји по четири далекосежна достигнућа. Прво јесте замјена система римске владавине када је из принципата у коме се одржавала фасада римске републике, настао доминат, односно државно уређење у коме је цар био апсолутни владар са елементима божанске власти. Друго, достигунуће јесте реформа робовласничког система када су се робови постепено трансформисали у колоне, односно зависне земљораднике који су остајали уз земљу коју су обрађивали. Треће, услед немогућности организовања ефективне управе на огромним пространствима Римског царства, Диоклецијан је увео систем тетрархије са два владара и два савладара који су могли квалитетније да управљају једном тако комплексном државом. И на крају, страшан прогон хришћана који је организовао као државну политику резултирао је учвршћивањем увјерења да је Христова вјера непобједива, на крају поставши прво равноправна, а у каснијим вјековима и једина вјера Римљана.

Већ 285. године је Диоклецијан, који је имао титулу августа, именовао свог изузетно способног официра Максимијана за цезара и савладара, иначе рођеног у Сирмијуму у Србији, данашњој Сремској Митровици. Већ следеће године и овај Митровчанин постаје цар добивши такође титулу августа. Диоклецијан је одлучио да тежиште своје владавине пренесе на исток, док је Максимијан владао западом. 293. формирана је тетрархија када су августи Диоклецијан и Максимијан узели по двојицу цезара за своје савладаре. Диоклецијанов цезар је био још један Римљанин рођен у Србији, Галерије, иза кога је остала чувена римска палата Felix Romuliana (пандан Диоклецијановој палати у Сплиту) у близини Зајечара. А Митровчанин Максимијан за цезара узима Нишлију Констанција Хлора. У борби синова наследика ове двојице савладара и царева из данашње Србије – Константина Великог и Максенција – наредних деценија, одлучиће се историја не само Римског царства, већ и свијета.

Након мира у Нисбису са персијским Сасанидским царством 299. године, Диоклецијан и Галерије отпочињу прво локалне прогоне хришћана, посебно у Антиохији и у Египту, да би 302. године почели свеопшти прогони хришћана у по цијелом царству у незапамћеној кампањи убијања и мучења. У Диоклецијановом прогону хришћана који је прекинут тек десет година касније доношењем Миланског едикта 313. године од стране царева Нишлије Константина Великог и Зајечарца Лицинија.

Највећи хроничар хришћанске цркве и отац хришћанске историографије Евсевије из Цезареје (данашњи Тел Авив) је забиљежио карактеристични опис Диоклецијановог времена: ”Затвори су свуда били пуни епископа, презвитера (свештеника), ђакона и чтеца толико да за криминалце није било мјеста у римским затворима”.

У Диоклецијановом прогону су страдали за своју вјеру и неки од највећих хришћанских светитеља и мученика, које многи Срби данас славе као своје породичне заштитнике и славе, попут Светог Георгија и Светог Димитрија (”Ђурђевданак хајдучки састанак, Митровданак хајдучки растанак”).

Цар Диоклецијан се повукао са трона 305. године оставивши титулу августа Зајечарцу Галерију и отишавши у своју раскошну палату у Далмацији око које се касније развио град Сплит. Он у њој умире у својој 67. години живота 311. године. Диоклецијан ће остати упамћен и по својој легендарној реченици, када су га четири цара тетрарха (Галерије, Константин, Максенције и Максимин Даја) позвали у Карнунтум, данашњи Петронел у близини Беча, да својим ауторитетом помогне изласку из политичке кризе, он им је дошавши на састанак одговорио: ”Када бисте знали какав купус ја садим у својој палати, никада ме не бисте звали на трон”.

Иако је Диоклецијан био ефикасан реформатор и велики војсковођа, који је успјешно ратовао од Персије и Египта до Галије, а био је и међу последњим римским владарима који су посебном церемонијом били деификовани у божанство, наредна епоха је довела до његовог потпуног заборава, односно брисања из сјећања ”damnatio memoriae”. Изузетне сфинге и скулптуре различитих божанстава које је доносио из Египта и са истока су убрзо после његове смрти биле разрушене, у његовој палати више није било ниједног трага који би указивао на њеног ктитора и власника, а он је у наредним вјековима био једино упамћен по огромном погрому хришћана.

Зато га и ми Срби данас памтимо као ”проклетог цара Дукљанина”, а када се митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић у својим бесједама сјети тог проклетог Подгоричанина цара Дукљанина, прогонитеља Цркве Христове, то он не ради узалуд. Тмурни облаци су се надвили над српском земљом Црном Гором, још неко претендује да буде ”проклети цар Дукљанин” и још неко у 21. вијеку прогони једину канонску хришћанску цркву на својој територији. Устајте, српска браћо и сестре у Црној Гори, против овог данашњег ”проклетог цара Дукљанина” који у свом усташтву и комунизму хоће да нас прогони из наших храмова!

ИЗВОР: НАЦИОНАЛИСТ

--

Leave a Reply