Многи народи широм свијета су током своје историје имали обреде жртвовања, углавном у оној пре-хришћанској фази. Ни Срби нису ништа другачији. У старој религији Словена, присутне су жртве Дабогу, нпр. жртве у вину и колачима или клање пијетла. Затим, имамо жртве прецима, остатак старог култа предака. То су обично плодови неких биљака које се дају сиромасима, кокошима и другим животињама или се носе на ријеку или на извор, дакле на мјеста на којима се сматрало да бораве душе покојника. Неке од ових старих обичаја су наставили постојати и у хришћанско доба, али наравно прилагођени. Тако се нпр. јагње које је некад било жртвовано Дабогу прерасло у жртву намијењену св. Ђорђу. Пијетао се жртвовао св. Илији умјесто Дабогу и сл. Имамо ту и другу врсту жртава, жртве намијењене умиривању злих духова, демона и сл. Имамо ту крвне жртве (дакле ритуално убијање и жртвовање људи и животиња), бескрвне (давање плодова или неких материјалних ствари), као и приношење пића, тзв. либације. По старој словенској религији, боговима су најдраже биле људске жртве, па су тако балтички Словени у 9. вијеку жртвовали једног хришћанског епископа. Један руски теолог из 11. вијека је осуђивао људске жртве говорећи: „не жртвујемо један другога, јер се Христос жртвовао за нас“. Појаву људских жртава налазимо и код Бугара.
Што се тиче Срба, иако немамо писаних доказа да су Срби икад жртвовали људе, остала су нека народна предања која би могла упућивати на то да људска жртва старим Србима није била непозната. Тако, нпр. св. Ђорђе спашава дјевојку која је принијета као жртва злој аждаји. Претпоставља се да су се људи углавном жртвовали утапањем у воду, а понекад и спаљивале. Након доласка хришћанства, људске жртве су наравно забрањене, али су остале тзв. привидне жртве. Тако, рецимо, у неким областима људи би бацали свештенике у воду. Овакве сличне радње налазимо и у Русији. У области Хомоља, у временима суше, младићи би урањали у воду да тако изазову кишу. Понекад се умјесто човјека, жртвује дио његове одјеће. Тако се у Гацку када дува јак вјетар, знало десити да становништво спали дијелове одјеће. Људске жртве налазимо и у нашим народним пјесмама, најпознатије у пјесми „Зидање Скадра“. Нису све жртве биле људске. Приносиле су се и животиње, а месо жртвоване животиње није се јело. О животињским жртвама код Срба имамо податке, тако је Прокопије још у 6. вијеку говорио да Словени жртвују говеда и друге животиње. Један православни зборник из 13-14.вијека изричито забрањује свештеницима да читају молитве стоци коју сељаци послије молитве кољу и приносе као жртву. У околини Лесковца се жртвовало говече на Петровдан. Имамо и много примјера бескрвних жртава.
Извор: Историја Срба
