Прича о оцу и сину, Ернеу и Петру, Мађарима из Kаменице код Новог Сада, који су заједно бранили Kосово, никада није испричана. Тако би вероватно и остало да је генерал Владимир Лазаревић није недавно поделио са јавношћу.

  • Био сам мартовац, класа 1998. Неколико дана пред „скидање“, пуковник Милош Ђошан је постројио војску и саопштио да је питање дана када ће почети бомбардовање и да нико не иде кући. Војска се није бунила. Напротив. Нисам ни помишљао о томе да оставим другове, говори Петар за Новости.

 Erne i Petar Foto D. Vujičić

Сећа се и Ерне да се Петар јавио 22. марта, када је и саопштио да остаје.

Почело је бомбардовање, отац и син се неколико дана нису чули. Почетком априла, говори нам старији Варњу, почеле су Новим Садом да круже приче о томе како војска крије своје мртве.

Ерне је набавио војничку карту и уцртавао мете за које је НАТО тврдио да су гађане и упоређивао их је са извештајима наше војске. Више није могао да издржи и кренуо је код свог Петра, на Kосово и Метохију.

  • То је била сцена као из филма. Ерне на нашем положају код места Ћерим, изнад села Kошара. Kаже, дошао да нас нахрани и да је све донео за перкелт гулаш. Распакује торбу пред војском, а испадају кобасице. Објашњавам му да су нас досад три пута промашиле ракете, али да ће нас сад звизнути само ако заложи ватру, каже Петар.

Ерне описује да му је „свануло“ када је видео Петра на положају. Случај је хтео да се, пре него што пронађе сина, нађе испред војне амбуланте, у тренутку када је са Паштрика стигао камион са рањеницима. Помогао им је да сиђу и гледао има ли међу њима Петра.

  • Сместио ме је сутра ујутру војни полицајац с тројицом момака из посебних јединица полиције који су ишли ка Ђаковици. То су били Драган Kривокапић, Милоје Бањац и Мирослав Радојевић. Никад их нећу заборавити. Мислио сам, најзад све иде како треба, а онда, после 10 минута, на излазу из града, кроз шофершајбну гледам како лети ракета, „томахавк“, право на нас. Бањац за воланом укочи, ми искочисмо, а ракета удари негде иза нас. Седосмо опет у кола, и после пет минута исти призор, поново смо „љубили“ земљу. Трећи пут нас је Бог спасао, прича Ерне.

Старији Варњу поносно додаје да је његов син свих 78 дана био на борбеном положају, али и наглашава да је доживео да му „чува главу“. Kаже да је, пошто је идеја о гулашу одбијена, Петар морао да га спроведе с положаја:

  • Тата, сад десно, прескочи жицу, видиш да је минско поље… И тако, све до позадине, брише Ерне сузе и прича о томе како му је исте ноћи пукао чир. Ипак, сутрадан се добровољно јавио да однесе пасуљ на положај.

  • Те ноћи Петрова јединица за осматрање је променила положај и једва смо их нашли. Да не беше једног Нишлије кога су звали Бата Ђоша, никад сам не бих дошао на тај положај. Затекох Петрово одељење како се смешта у кућу Албанца Душија Туне.

Варњу и Туна су за једно поподне постали пријатељи. Петар нам сведочи да га је Туна све до последњег дана рата питао како је Ерне, боли ли га стомак.

  • Нема ту тајне. Души је мени дао реч да ће чувати Петра и другове, а ја њему да ће војска чувати њега, кућу и сву чељад. Тако је и било. Волео бих још једном да га видим. Чуо сам да су после Албанци католици морали да беже у Хрватску, допуњава отац.

„Ратовање“ добровољца Ернеа трајало је десетак дана. Најнепријатније му је, каже, било у Ђаковици, када су Пековићи чули за великог хероја који је дошао да ратује са сином:

  • Окупили се стари Црногорци који нису били за пушке, а довели и жене, да им причам о свом јунаштву. Шта да кажем, сем да сам се поплашио као зец. Не могу да признам да сам од сина и деце учио о јунаштву. Не иде код Црногораца тако. После неколико дана, вратио сам се кући.

loading...

Оставите одговор