У ПОДНОЖЈУ градске тврђаве Бедем у насељу Попе, једном од најлепших делова Никшића, ускоро би могла да почне обнова древне светиње – манастира Светог великомученика Димитрија Мироточивог.

То би било испуњење завета блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, којим је пре две године на величанственом Световасилијевском сабору у Никшићу, када је свом граду ходио острошки Чудотворац, на то обавезао Никшићане, али и државне органе Црне Горе.

Зоран Павићевић, житељ овог краја, приложио је Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу брдо у насељу Мушовина и на тај начин симболично кренуо у обнову древне светиње у оближњим Попима.

– Пошто више нико од моје ујчевине из породице Илић ту не станује решио сам да им се одужим за добра дела и брдо поклоним Цркви са жељом да се на врху постави крст који ће значити почетак обнове манастира Светог Димитрија Мироточивог. Заблистаће он целим никшићким крајем ширећи светлост до Тврдоша на западу и Острога на истоку. То ће бити круна мог живота јер се одужујем баки Јованки Чоки Илић која је подигла мене и браћу, усмеравала нас на прави пут, али и целој ујчевини – каже Павићевић, један од потомака Вукице Вулова Илића, који је својевремено по ослобођењу од Турака за исказано јунаштво добио имовину управо у башти Мушовића, које су биле метох манастира Светог Димитрија.
Црква манастира је страдала у крвавим турским походима. Тако је 1700. године Реџеп паша Шејић срушио цркву, да би потом капетани Мушовићи, који су владали овим градом, користили манастирске конаке за своје војне гарнизоне. Црногорци су се увек враћали светињи, да би 1711. манастир доживео ново разарање током најезде травничких везира, а две године касније био потпуно разорен до темеља и спаљен у налету камариле Нуман-паше Ћуприлића, под чијом ватром је страдао и Цетињски манастир.

– Постоји предање да је Нуман-паша и задњи камен из темеља порушене цркве уградио у оближњу тврђаву која је касније названа Оногошт. У великој кули, у њеном дну, постоје фрагменти фрескописа из најлепше цркве тога доба у коме је служио Свети Василије – подсећа Павићевић, додајући да је градска тврђава била јако турско упориште и мучилиште највећих црногорских јунака, а да им манастир није био по вољи јер је он био духовно сабиралиште српског народа и гарант опстанка на том простору.

Зидине прекривене маховином

МАНАСТИР је некада био седиште Епископије оногошке у коме је столовао Свети Василије, а пре њега Свети Исаија од Оногошта. У турским похарама манастир је потпуно страдао и од тог здања данас су остали само делови његовог конака чије камене зидине прекрива маховина. Светиња је била задужбина Немањића. Постоји предање да је под њеним сводовима у 14. веку цар Урош писао чувену Повељу о Дубровчанима.

Записи и сведочанства

О МАНАСТИРУ Светог Димитрија у Попама под никшићким Бедемом сачувана су најлепша сведочанства. Најважнија су о његовим рушевинама, које су записали угледни Никшићани, Максим и Петар Шобајић.

– У Попима, записали су Шобајићи, био је манастир и конаци, двор владичански, чије су зидине и данас очуване. Почетком 18. века, када су се Турци стално настанили у Никшићу, наводно је беговска породица Мушовића на силу отела зграде Митрополије у Попима и у њих се настанала. Од тада Никшић је престао бити седиште епархије – казао је једном приликом митрополит Јоаникије.

Иако збрисана са лица земље, светиња никада није била заборављена. Из ватре, која је прогурала, запаљена је свећа која гори до данас. После много времена на парчету земље Попа којом су ходили светитељи, чека се да чврстом вером и покајањем почне обнова храма, а тиме и испуњење завета митрополита Амфилохија.

Leave a Reply