Замислимо, рецимо, медицинског техничара Вукашина у једној болници, на одељењу ортопедије. Међутим, у пролазу види пацијента оболелог од короне, па га на своју руку, без одлуке конзилијума, начелника, директора интубира и прикључи на респиратор. Успут на ургентном извуче један метак, на кардиологији угради бајпас, поново без дозвола, а онда оде у кафану и тамо изнесе личне детаље о пацијентима, да би на крају медицинске картоне објавио у медије. Логично је да би ортопедичар Вукашин био отпуштен, кривично гоњен и разапет од медицинске струке. Логично је и да се у тај случај не би мешале неке институције које немају директне везе са медицином, попут Српске православне цркве.
Е, сада замислимо свештеника Вукашина који практично ради исто – улази у туђу зону посла, без одобрења “начелника” и “директора”, пушта у јавност “картоне” којима нема приступ без дозволе и притом говори супротно учењу своје куће на сваком кораку. Логично је, наравно, световним речником, да ће га послодавац у најмању руку суспендовати, као што је и логично да се болница, као неко ко нема претерано везе са духовним, неће мешати у ову тематику.
Међутим, није логично, али јесте очекивано да се огласи Пешчаник који се не разуме ни у болницу ни у цркву, али има две докторске дисертације на тему мржње српског народа, са посебним акцентом на СПЦ.
Кад смо већ код замишљања, укључите машту и додајте у њој аутора на Пешчанику који би, користећи њихове ресурсе писао, писао да је реч о аутошовинистичкој срамној кући, која све српско блати без аргумената, ако се у аргументе не рачунају Сорошеве донације. Тај не би био суспендован – платили би карту, смештај и дневницу одреду муџахедина да га обезглави.
Зато је Пешчанику, коме цури време, слаба вајда што се хвата за свештеника Милићевића, “политичку жртву” по Ђиласовој мери.
Јер, време и народ све виде: зато су храмови све пунији, а странице Пешчаника све празније. Зато је све више сјајних беседника у тим храмовима и све више “ортопеда” Милићевића на Пешчанику.
Томо Ловрековић