Углавном се зна шта се збило те кобне ноћи, пред саму зору, 26.јула 1817.год. у Радовањском лугу. По налогу једног кума (кнеза Милоша) други кум (војвода Вујица Вулићевић) је дао да се убије Вожд Карађорђе. Убијен је секиром на спавању, од стране Вујициног момка Николе Новаковића. Притом је убијен и Наум, Вождов пратилац, коме је глава такође одсечена на правди Бога. Интересантна је, међутим, прича шта се касније догађало са „актерима“ овог ужасног злочина. Први је, према народном предању, страдао несрећни сељак Драгић Војкић из Радовања, на чијем се имању и догодило убиство. Иако није имао готово никакве везе са злочином, убрзано му је пропало цело имање па је од имућног човека стигао до просјачког штапа. Вождов убица, Никола Новаковић, имао је још гору судбину. Брзо се растао са разумом, па је једном приликом (две године после злочина), бесциљно лутајући поред реке Расине, упао у њу и завршио под воденичким каменом у неком јазу.

Војвода Вујица, схвативши да ту нису „чиста посла“ и да „крв тражи своје“, покушао је да се искупи. Саградио је цркву Покајницу код велике Плане и дао „дебео“ прилог цркви. Једно се време чинило да је грехе опрао. Убрзо су породичне трагедије и болести које су га спопале показале да није тако. Скончао је мучно, баш поред врата Покајнице, молећи свештенике и народ за опроштај. Све до своје смрти на Крстовдан, 27.септембра 1860. кнез Милош Обреновић је сваке ноћи која је падала на годишњицу Карађорђевог убиства доживљавао ужасне ноћне море. Подизала се права олуја у местима где је тада боравио (било у Бечу, негде у Влашкој, или по бањама у Србији), са језивим муњама и громовима, која је увек трајала целе те ноћи и Милошу није давала ни сна ни покоја. „То душа Карађорђева мира нема, па мене гони“, забележио је у дневнику Милошеве речи Анастас Јовановић (први српски фотограф и дугогодишњи двороуправитељ код кнеза Михаила Обреновића) које му је у поверењу открио митрополит Михаило, пратилац кнеза Милоша. „Крв ме његова опомиње опрост да тражим. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да се смилује на ме…“ , јадао се кнез.

Све до Аранђеловдана 1860. Милош је био релативно здрав и при свести. После те олујне ноћи (коју је провео у Брестовачкој бањи) Милош је био више мртав него жив, забележили су хроничари. Више није имао никакве сумње. Знао је да га кум „тамо“ стрпљиво чека…


Текст и слика су настале у сарадњи са: Goran Gorski

Advertisements