Београд ће средином следеће године добити споменик Стефану Немањи. Овај споменик, који се подиже на предлог председника Вучића, треба да означи промену односа нашег друштва према српском средњем веку, који је величанствен период наше историје. Јер историја Србије није почела са борбом за ослобођењем од Турака у деветнаестом веку и стварањем модерне државе, мада смо се тако до сада понашали.

Као што је подизање споменика кнезу Михаилу Обреновићу 1882. године довело до урбанистичког формирања Трга Републике, тада Позоришног трга, на коме су пре тога порушене Стамбол капија, 1866. године и изграђено Народно позориште, 1869. године, тако ће споменик Стефану Немањи довести до уређења Савског трга, пре рата Вилсоновог трга, испред бивше зграде Железничке станице која постаје музеј. Савски трг постаје нови централни градски сквер што не значи да ће Трг Републике изгубити на важности јер време је да Београд, као и све метрополе, постане град са више центара. Већ крајем ове године почиње уређење овог трга и реконструкција Савске улице. У току је архитектонски конкурс за уређење Савског трга који постаје пешачка зона, док ће аутомобилски и трамвајски саобраћај ићи по ободу новог сквера. Грандиозни споменик Стефану Немањи, чија висина ће бити преко 20 метара, налазиће се у центру новог трга, у оси пресека Савске и Немањине улице како не би заклонио улаз у зграду бивше Железничке станице која постаје музеј. Како се читава околина трга уређује од Савске и Карађорђеве улице, преко измештања аутобуске и железничке станице и укидања пруге, па до уређења зграда Београдске задруге, хотела „Бристол” и Поште у Савској која треба да добије оригиналну предратну фасаду, јасно је какав ће значај имати овај део града. Посебно када се до краја године уклоне железничке шине и када Београд стварно изађе на Савску обалу.

Надам се да ће после подизања споменика Стефану Немањи наше друштво почети да се на други начин односи према својој средњевековној историји, да ће споменике добити и други средњевековни владари значајни за историју Београда, попут краља Драгутина за време чије власти је Београд 1284. године први пут ушао у састав српске државе, када је и насељен српским становништвом. Краљ Драгутин је у Београду подигао свој двор, а ново саграђена Саборна црква била је оличење снаге и богатства младе српске државе. После Драгутинове смрти Београдом је кратко владао краљ Милутин али град 1319. године освајају и до темеља руше Мађари. На почетку 15. века Угарска ствара савез са српским деспотом Стефаном Лазаревиће, сином кнеза Лазара како би после пораза султана Бајазита 1402. године хришћанске државе покушале да се одупру освајању Османлија у Европи. У жељи да се што спремније одупру турској најезди и на Сави и Дунаву имали су јако упориште, Мађари су дозволили поновну изградњу Београда и препустили српском деспоту град. Према књизи Николе Моравчевића „Витез у доба зла” деспот Стефан Високи је док је посматрао одлазак угарских трупа из рушевина Београда, одлучио да на „овом чврстом брегу под којим се савија Дунав подигне своју нову престоницу”. Тако је Стефан Високи, један од најбољих и најобразованијих европских витезова свога времена, постао први “градоначелник” Београда а наш град заувек престоница Србије.

Под мудром влашћу деспота Стефана наш град је доживео процват. Београд је постао не само престоница српске државе, већ и најважнији привредни, културни и верски центар региона. Изграђена је нова тврђава (цитадела), деспотов дворац, болница и библиотека. Да убрза насељавање Београда српским становништвом, деспот је већ 1405. године дао његовом грађанству широке економске повластице тако што је житеље града не само ослободио плаћања дажбина и обавеза према држави, већ и плаћања царина у целој Србији. Дао је трговцима слободу кретања тако што им је издавао „личне исправе са печатом”. Те мере су у град осим Срба привукле предузимљиве Дубровчане који су основали своју колонију пошто је Београд преко ноћи постао потрошачко средиште овог дела Европе. Дубровчани су били посредници код извора српског сребра из великог броја рудника, јер је Србија била највећи европски произвођач овог племенитог метала. Деспот је у новој српској престоници обновио порушену саборну цркву посвећену Успењу Богородице која је постала седиште београдског митрополита и подигао цркве Тројице Јерарха, цркву Светог Николе која је имала и болницу и на крају цркву Свете Петке у Доњем граду, у коју су пренете мошти светитељице које је кнегиња Милица измолила од султана Бајазита да их пренесе из Видина када су Турци освојило овај град и уништили цркву. Деспот је установио и градску славу Спасовдан коју Београд са поносом слави, уз неке прекиде, већ 615 година. Београд је тада имао око 50 хиљада становника, не много мање од Лондона.

Деспот Стефан има своје обележје, рад вајара Небојше Митрића, постављено 1981. године на платоу Горњег града београдске тврђаве. Како је деспот градио тврђаву, природно је да има лепо и модерно обележје на њој. Ипак, деспот Стефан Високи заслужује прави споменик у центру Београда због свега што је учинио за српску државу и Београд. Успео је да Србију потучену после Косовске битке подигне на ноге и да у веома тешким међународним условима, суочен са Османском и Угарском царевином, одржи, прошири и оснажи Србију. Да је економски ојача и развије, културно уздигне и д војнички оснажи после тешких губитака на Косову у коме је страдало читаво племство. Такав Београд је после деспотове смрти пружао отпор Турцима, чак и када је пао Константинопољ. Остаће запамћено да су деспот Ђурађ Бранковић и угарски јунак Јанко Хуњади одбранили Београд и до ногу потукли турску војску и ранили султана Мехмеда Другог 1456. године. Та хришћанска победа код Београда дуго се у Европи славила као највећа победа над Турцима.

Данас на српским новчаницама нема ниједног средњевековног владара, а већина од њих нема споменике у градовима наше земље. Не обележавамо значајне датуме наше средњевековне историје, осим Косовске битке која је почетак њеног краја. Да није тако следеће године бисмо са поносом славили 800 година српске уставности, јер је 1219. године Свети Сава саставио Законоправило или Крмчију која је први српски устав. Законоправило је значајнији правни акт од енглеске Магна карте или Велике повеље слободе која је донета само четири године раније 2105. године. Колико деце у Србији данас зна за Крмчију, а колико за Магна карту? Боље да не питамо јер би нас одговор постидео. Зато споменик Стефану Немањи није обично обележје, већ треба да означи почетак промене односа нашег друштва према овом периоду наше историје. Само тако има смисла да буде подигнут.

Горан Весић

НАЦИОНАЛИСТ.РС