Монахиње манастира Света Петка код Параћина у беспоштедном раду са особама посебних потреба. Своје животе подредиле подвижничкој посвећености одраслима заробљеног детињства и спутаног покрета

Фото М. Лабудовић

Све мирише и све је “под конац”. Све је загрљај, додир. Некад, негде заборављени, заустављени, а као да су сад, управо сад експлодирали.

Речи су неразговетне. А, оне би желеле да их разумемо, онако, како их разумеју монахиње које с њима деле и дан и ноћ у немоћи.

У њиховим рукама су најсигурније. Њихов поглед их умирује. Прате тај поглед. Воле тај осмех. Осећају чисто срце и узвраћају му готово опипљивом љубављу.

Дани и ноћи… Деценије тако теку за одрасле заустављеног детињства и спутаног корака, у манастирском Дому Свете Петке Изворске код Параћина, у коме су ова “деца” нашла уточиште. Многа потпуно заборављена од најближих и најдражих, многа доведена овде, а тек проходала, овде остављена и дочекала старост и…

Осамдесет шест је данас, овде жена од 20 до 80 година са разним оштећењима ума и тела. О њима брине шеснаест монахиња, од јутра до сутра, добровољно и без помисли на икакву награду, без трунке мрзовоље и умора.

Мати Анисија

Невероватна је ова посвећеност монахиња беспомоћним женама, а нико се никад није сетио да их награди, каквим, значајним друштвеним признањем. Оне су у овом Дому и васпитачице и хигијеничарке и раднице у кухињи, кад је потребно, пре свега – неговатељице које љубављу буде заробљена детињства, па се на тренутак стекне утисак да је сва ова кућа – кућа деце која цртају своју прошлост колоритом жеља затамњених у свести давног и далеког.

– Наше срце је награђено њиховом љубављу – каже мати Гликерија, старешина манастира и овог дома. – За такву мисију признања могу да буду леп подстицај, али нису нужна. Наши животи су подређени овом послушању. То је вишедеценијска традиција овог нашег Дома за женску децу ометену у развоју. И ми се по томе владамо.

Из ових неколико реченица читав је, готово непрегледан низ обавеза монахиња како би овој “деци” пружиле све оно чега није лишена њихова генерација без “белега”. Оне их воде у позориште, у биоскоп, на излете, у манастир Раваницу у чијој је надлежности Дом чистог срца у Светој Петки Изворској.

Мати Гликерија

Отуда донесу фотографије за успомену, дарују их онима који им дођу у посету, јер већина од њих одавно не зна адресе на које би их упутили.

– Нарочито је, ипак, одговоран рад монахиња са нашим непокретним штићеницама – говори мати Гликерија. – тај рад подразумева посебну припрему и начин храњења, одржавања хигијене, распремања. То вам кажем, јер сам упитана да одговорим… Али, то је наша свакодневица која траје. А она је таква деценијама.

ИСКРЕНА ПОВЕЗAНОСТ

ИЗМЕЂУ деце и монахиња је искрена и међусобна, одана повезаност. Заснована је, каже нам старешина манастира, на великом поверењу и узајамној љубави, као у природној породици. Уз бригу о штићеницама дома, монахиње, наравно, имају и обавезе, да уз молитве одржавају имање, воћњак и башту и све око манастира. Обавеза према деци је, ипак, најважнија.

МАНАСТИР, ВЕЧНА КУЋА

МАНАСТИР Свете Петке код Параћина није у нашој цркви посебан само по уточишту за децу заробљеног детињства и спутаног корака. Сазнајемо да се из овог манастира монахиње, од примања монашког пострига, не враћају никада родном огњишту. Служе овој светињи до – вечне куће.

– Да, наши ближњи могу да дођу, да нас посете, али ми… ми се никада не враћамо тамо одакле смо кренуле – потврђује мати Гликерија.

Извор: novosti.rs

Advertisements