Глумица Ивана Жигон остварила се у многим позоришним и филмским улогама, а овог пута представиће музичко драмски спектакл „Десанки Максимовић за вечност“ и то 29. октобра са почетком у 20.30 часова у Народном позоришту.

Представа је посвећена покојној мајци Иване Жигон и великој глумици Јелени Жигон, а након премијере у Београду, уследиће бројна гостовања у Србији и региону.

  • „Десанки Максимовић за вечност“, представа је са којом се после 10 година вратила у Народно позориште, своју матичну кућу. Захвална сам управници позоришта, Ивани Вујућ, која је прва после свих тих година имала разумевања за мој доследан став према позоришту и уметност. Иако ова представа звучи као једно традиционално враћање поезији, која је нажалост, све мање заступљена и у животу, а и на сцени, ова представа урађена је у савременом маниру, веома футуристички. Она је на путу остваривања оне врсте телепатије, комуникације међу људима које ће наука стићи тек у будућности а уметност има моћ да је каткад престигне – рекла је Ивана и додала:

  • У исто време и Народном позоришту је потребна представа на коју може доћи и бака и мајка са ћерком и свака уживати из угла своје генерације, а да ни једној ни другој не буде досадно.

Ивана Жигон, ФОТО: Далибор Даниловић
  • Моја мајка Јелена играла је главну главну улогу у овој представи, пре свега захваљујући трагу коју је оставила у нашој култури, а потом и техничким могућностима, ми успевамо да синхронизујемо у стотинкама секунде наше пролазно време са временом вечности и отворимо једну нову изражајну могућност на сцени – објашњава наша глумица која додаје да је једна од главних улога уметности да промера границе и живота и смрти, смисла и бесмисла, а то је представи и изразито видљиво.

  • Уметност има за циљ да запушава рупу кроз коју веје бесмисао, говорио је мој отац – наводи Ивана.

„Десанки Максимовић за вечност и у Херцег Новом“
– Представа ће бити одржана и у Херцег Новом који је успео, као ретко који други град, да ода заслужену почаст поезији… Тамо је и учионица Његошева, кућа Иве Андрића и споменици и бисте свим великим песницима који су волели овај град – од Десанке до Стевана Раичковића. Без свих тих песника, душа нашег народа, не би била више то што јесте, а и ја се оваквом одом поезији приближавам и младој генерацији не би ли сачували што више од душе.

Ивана је поделила и своје ставове о савременој уметности, коју је упоредила са својим пројектом:

  • Знате, мени се не допада што данас нека савремена уметност покушава да шокира људе на најбаналнији начин, па неки уметници на пример једу лешеве, те то називају неком уметношћу, а ми смо у нашој представи заиста покушали, чак на трагу онога што је Никола Тесла предвидео да ћемо једнога дана моћи да разговарамо са нашим вољеним коју су нас напсутили, ми то и остварујемо путем уметности.

Поред Иване, која је представу режирала и у којој учествује у улози женског срца, у симболизацији оностраног, представиће се балетски играчи ансамбла Народног позоришта Жељко Гроздановић и балерина Малина Станојковић. Својим ефектима мајстор звука Петар Антоновић допринео је много да осетимо да комуницирамо са оностраним, са небеским. Оно што је посебно интересанто јесте да децу и детињство Десанке Максимовић глуме управо унуци Јелене Јовановић Жигон – Ања Марковић и Стефан Жигон.

  • Главни циљ ове представе је да представи традиционалне вредности на један савремен и футуристички начин. Такође, да се бранимо свим изражајним средствима уметности против тенденције да поезија полако напушта наше животе и наша срца.ш – закључила је наша саговорница.

Последњих петнаестак година Ивану смо виђали само у одабраним остварењима, а о томе како је бирала улоге открила је:

  • Иако сам од самог почетка ја бирала улоге, у последњих петнаестак година то је посебн дошло до изржаја. У овом периоду бавила сам се како бих рекла неком врстом глорификације угрожених вредности, не само зато што сам као потомак великог хероја Митра Митровића који је као министар војни Црне Горе један од првих који је ушао у балкански рат, посебно везана за њих, већ зато што сам у том тешком периоду свог живота, када је мој живот био угрожен, осећала невероватну слабост, морала сам да се хватам за оне теме које уливају храброст и снагу. Тако сам глумила у спектаклима које сам сама стварала, и који су били претеча великих обележавања празника који се данас хвала Богу организују и на државном нивоу. Тумачила сам и улогу Милунке Савић, затим улогу Белог ждрала у Другом светском рату као симбола слободе, који је потом игран пред 10.000 људи у Ставропољу и Минску, а ове године приказаће се и у Севастопољу.

За наш портал славна глумица открила је и са ким јој је жао што није играла и са ким би волела да се нађе на „даскама које живот значе“.

  • Волела бих да сам више играла са својим оцем, Стевом Жигоном. Имали смо само једну прилику да се заједно нађемо на сцени, када је он заменио свог колегу у једној маленој улози. На сцени смо били јако кратко заједно, само два минута.

Поред свог оца, Ивана је истакла да је обожавала великане попут Миливоја Живановића и Рахеле Ферари, те је додала како је имала ту срећу да сарађује са многим великим глумцима попут Мише Јанкетића, Петра Бенићевића, Милоша Жутића, Kсенијом Јовановић и Предрагом Ејдусом, Бранко Плеша…

О њеној успешној каријери зна се много, а како се породични живот уклапа у то, Ивана је открила:

  • Трудим се да постигнем немогућу мисију да мој син не проводи превише времена на тим игрицама, па чак врло често одбијам изласке и договоре како би што више времена проводила са њим – закључује Ивана.

Поред премијере „Десанки Максимовић за вечност“, која ће бити одиграна у Народном позоришту 29. октобра, Ивану очекују и гостовања у Новом Саду 24. новембра, а 4. новембра наступиће Херцег Новом, што јој представља посебну радост.

--

Leave a Reply