Иван Милетић из Рудника је цео живот посветио обућарству и поручује младима да професију бирају срцем

Децембра 1939. године породица чувеног рудничког опанчара Милана Милетића и његове супруге Даре постала је богатија за још једног члана. Родио им се син Иван, четврти по реду и осамнаест година млађи од најстаријег брата. Детињство је провео на Руднику, где је завршио основну школу,а на занат се упутио у Горњи Милановац. Како је већ тада показивао изузетан таленат и љубав према обућарству, на наговор мајстора Жула Топаловића, код кога је учио, одлази у Београд, да се усаврши и искористи свој дар за озбиљније бављење занатом. Почиње као калфа у задрузи на Душановцу, где се истиче прецизнoшћу и вештином. Увек отворена врата искусног обућара

„Мајстори су ми показали детаље које не знам, занат се очима краде, али је ипак другачије кад ти покаже неко. Тада смо радили ципеле за робну кућу “Нама” у Кнез Михаjловој. Свако од нас је имао свој број исписан на ђону, ја сам имао број 7. Наш рад се оцењивао, ја сам за годину дана био други по оценама“, присећа се Милетић. Иван касније у Устаничкој улици отвара своју обућарску радњу и памти време када се од посла којим се читав живот бави живело пристојно. Каже да је пар квалитетне обуће био доступан за сваки џеп. Радио је за чувене фирме, свраћали су у његову радионицу познати Београђани и на свој рад није никада имао примедбе и рекламације. Долазио је код Ивана Љубиша Самарџић, а и чизме Јованке Броз прерађивао је по жељи. Деведесетих година се враћа на Рудник и наставља да се бави својим занатом о коме и данас говори са жаром. Нису ни ципеле, ни људи као некада, али љубави према послу не недостаје и поручује младима да професију бирају срцем. Што се избора ципела тиче, правило је исто, без обзира на то какве су тренутно у моди, Милетић каже да је добра ципела-кожна ципела. Увек отворена врата искусног обућара

“Погледај му обућу, па га пусти у кућу” – та изрека важи и данас и изречена је тачно како треба. Лепа и чиста ципела ће и на жени и на мушкарцу пре да се примети него шешир или кравата. Раније су се носиле квалитетније ципеле, има их и сада, али нису јефтине“, каже Милетић. Данас Иван живи сам, супруга Љиљана је преминула пре седам година. Син, снаха и унука му често праве друштво. Са поносом показује кожне чизмице и патофнице које је израдио за своју унуку кад је била мала. Иако му самоћа није лака, Иван каже да се сналази, воли да кува, да се дружи, а радо и засвира усну хармонику. Верује да младост траје све док се човек тако осећа. Официрке, гојзерице, дубоке и полудубоке ципеле, мушке и женске, годинама су излазиле из Иванове радње. Врата су и даље отворена, уз осмех и добродошлицу, обућар Милетић сачекује муштерије, вољан да преради омиљене ципеле и да, на задовољство власника, опет заблистају као нове.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

Leave a Reply