Током деведесетих, у отпору недемократској власти у условима ограниченог плурализма, постепено је изграђена мрежа независних медија и новинара на републичком и локалном нивоу, посвећених демократији и професионалним стандардима, који су пресудно утицали на медијску сцену у наредној деценији.

Гордана Суша, новинарка и тадашња председница НУНС-а, рекла је нашим истраживачима да у тренутку образовања редакције у РТС-у, у чему је учествовала непосредно после Петог октобра, „90 одсто новинара у информативном програму нису знали имена лидера опозиције, нису знали да постоје сем Танјуга друге агенције. Нама је требало месец дана да се уходамо да они гледају више извора. Никада нећу заборавити једног колегу који је рекао, „ау ал’ је напорна демократија, колико морам да читам и проверавам!“ Конфузија и удвориштво су одликовали оне медије и новинаре који су раније личили на билтене Милошевићеве власти, а сада су величали нове власти и нападали своје раније шефове. Током сукоба око хапшења и изручења Милошевића први пут се јављају „спин доктори“ и групе које су пласирале информације, из власти и опозиције.

Истовремено, револуционарне промене су обезбедиле доминацију ДОС-а, упркос коалиција у савезној и републичкој власти. Одушевљење великог дела јавности демократским променама уклањало је све препреке деловању ДОС-а. Странке старог режима драматично су ослабиле и нису представљале озбиљнију препреку новој спољној и унутрашњој политици, нити изборну претњу новим владајућим странкама, бар у наредне две-три године.

Многи функционери тих странака на свим нивоима смењени су са положаја, повукли се из јавног живота или су претрчали на победничку страну. Кључне личности старог режима биле су и под додатним притиском оптужница Хашког суда, укључујући Милошевића и председника Милутиновића. Децембарски избори за републичку скупштину само су потврдили такав однос снага. ДОС је на демократским изборима освојио 64,4 одсто гласова и 70,4 одсто посланичких места и сам образовао владу и лагодно контролисао законодавни процес. С друге стране, подршка бирача странкама старог режима драматично је опала у односу на септембарске изборе за савезну скупштину: СПС је освојио 13,5 одсто гласова и 14,8 одсто мандата, а СРС 8,5 одсто гласова и 9,2 одсто мандата.

Владимир Кршљанин, високи функционер СПС-а и амбасадор у савезном министарству иностраних послова до 2000, рекао је нашим истраживачима да је то раздобље „страховладе“ и „опште острашћености“ и да само због интервенције Русије и разума Коштунице није дошло до „Вартоломејске ноћи, односно физичке ликвидације великог броја људи које су ти јуришници повезивали са режимом“. „Неко ко је заступао Милошевићеву позицију или позицију блиску његовој политици уопште није имао право гласа.“ Према Кршљанину, „чланови владајуће странке“ су сви били жртве тог таласа и хистерије и врло често су нелегално смењивани применом „ванинституционалних метода“, тзв. кризних штабова. Околности су биле потпуно ишчашене, без икакве могућности за нормалан политички дијалог, сучељавања аргумената. Људи су углавном гледали како да сачувају врло често и живу главу, а најчешће елементарну егзистенцију у најмању руку. Тако да је та ситуација створила један допунски број колаборациониста, осим оних који су већ као пета колона заправо учествовали и били кључни чинилац тог Петог октобра.

Сукоб старог режима и демократске опозиције делимично је персонализован у лику Милошевића и Шешеља, с једне стране, и Коштунице и Ђинђића, с друге стране. Мада су се председници ДС-а и ДСС-а истакли у вођству коалиција ДЕПОС и Заједно, а Ђинђић и као градоначелник Београда (1997), велику популарност и ауторитет стекли су тек председавањем револуционарним покретом. Током деведесетих, Коштуница је водио малу политичку странку, познату по мешавини демократске и патриотске оријентације, и важио за скромног и поштеног политичара.

Та лична и политичка обележја су га избацила у први план у избору председничког кандидата

ДОС-а јер је оличавао супротност арогантном Милошевићу, чија је власт почивала на кршењу демократских процедура, људских права и корупцији. Ђинђић је тада водио другу странку по величини у демократској опозицији и наметнуо се као главни покретач и организатор опозиционог деловања крајем деведесетих. О њиховој посвећености демократији сведочи темељно образовање у релевантним друштвеним и хуманистичким наукама, квалитетне академске публикације у којима је доминирала оштра критика ауторитаризма, као и кредибилитет бораца за људска права и демократију стечен вишедеценијским отпором социјалистичком и Милошевићевом ауторитаризму. Према истраживањима јавног мњења у време децембарских избора 2000, Коштуница је уживао готово невероватну подршку од чак 91 одсто позитивних мишљења грађана.

Илустративно је поређење са вођством демократских покрета који су се паралелно одвијали у другим бившим социјалистичким земљама. У Хрватској, вође демократског блока који се супротставио Туђмановом наслеђу били су Ивица Рачан, бивши партијски апаратчик и касније шеф комуниста Хрватске и странке-наследнице, и Стјепан Месић, један од вођа ХДЗ-а пре него што је напустио шовинистичку политику. У Украјини су вође „Наранџасте револуције“ редом потекли из врха недемократске власти, неки од њих тек годину-две пре настанка опозиционе коалиције. Виктор Јушченко, опозициони кандидат на председничким изборима и касније председник републике, био је гувернер централне банке и министар финансија у Кучминој влади, а Јулија Тимошенко, премијерка после револуције, важила је раније за једног од кључних „олигарха“, односно нафтних и гасних тајкуна који су тесно сарађивали са властима. „Ружичасту револуцију“ у Грузији предводио је Михаил Сакашвили, млади Шеварнадзеов министар правде, дипломац америчког универзитета Колумбија, који је изашао из власти само две године раније. Имајући то у виду, демократски кредибилитет вођа ДОС-а драматично је превазилазио кредибилитет вођства сличних покрета у другим земљама.

Цео ДОС је заговарао међународну сарадњу, европске интеграције и заштиту државних и националних интереса, као и убрзану демократизацију, тржишне реформе и економски развој. Ипак, било је програмских и других разлика између две кључне странке демократског блока. ДС је више времена и пажње посвећивао економским питањима и међународној сарадњи, а ДСС државним и националним проблемима (види четврто поглавље). Ђинђић и ДС су подстицали брзе политичке, економске и социјалне промене и хватање корака са Европом по сваку цену, а Коштуница и ДСС су инсистирали на владавини права, уставном континуитету и постепеним променама.

Грубо говорећи, реч је о разликама између космополитски-проевропски и традиционално-национално усмерених политичких странака. Корени тих разлика били су у политици тих странака током деведесетих. ДС на челу са Ђинђићем је била позната по прагматичној политици, која се упркос јасног опредељења за модернизацију земље и европске интеграције понекад прилагођавала укусима шире публике, када је реч о националном и државном питању, и понекад била на ивици сарадње са режимом – мада ту границу није прешла. С друге стране, ДСС на челу са Коштуницом је водио начелну демократску и „патриотску“ политику, без обзира на малу подршку грађана, и доследно се супротстављао недемократском режиму.

Др Небојша Владисављевић

Leave a Reply