Вечерас се огласио Зоран Ђорђевић, члан Председништва Српске напредне странке, а његово саопштење Pink.rs преноси у целости:

Јадни, бедни, фрустрирани и искомплексирани тајкун овдашњи и политичар у покушају, Драган Ђилас, поново је преко свог, патолошком мржњом према Александру Вучићу опседнутог портала, показао сву своју моралну нискост и наказност и баш на дан на који се сећамо херојске борбе наших војника на Кошарама објавио још једну, ко зна коју по реду, лаж и увреду на рачун председника – правећи некакву, тобоже моралну, паралелу у вези са тим ко је где био и шта је радио у време НАТО агресије на нашу земљу.

Човек који је опљачкао грађане Србије, који ни сам не зна колико некретнина има, а вероватно му је, без обзира на „брилијантност његовог инжењерског мозга“ тешко да упамти и на којим све тајним рачунима и у којим земљама широм света крије тај опљачкани новац – нашао је за сходно да у септичкој јами од свог медија некоме дели некакве моралне поуке и подуке, да дели лекције о патриотизму и оданости отаџбини, о храбрости, достојанству и успешности, о свему ономе о чему он, да има имало стида и људскости, часности и честитости – никако не би требало, не би смео, од срамоте, да говори.

Али, шта очекивати од Драгана Ђиласа – осим овога што је манифестовао у бедној вербалној баљезгарији, јер да он зна шта су све оне побројане врлине он не би био то што јесте – морални инвалид, јадник коме је сујета јача од разума, а халапљивост и алавост на туђи новац највиши и једини циљ коме стреми, искомплексирани и неспособни тобожњи политички „лидер“, чији се утицај мерим статистичком грешком, а углед је неисказив било којом мерном јединицом, с обзиром на то да је испод нуле у сваком мерном систему. О томе најбоље сведочи и чињеница да је своју најновију мрзитељску бљувотину изригао управо на дан када би сећање на хероје са Кошара требало да сваком патриоти буде примарни осећај.

На част ти и образ, Драгане Ђиласу. Не само да си болестан, болестан од мржње, и немоћи, и беса јер те Србија неће, па је зато и презиреш и вређаш – него си пао толико ниско да је сажаљење једино осећање које, као ипак људско биће, заслужујеш.

Leave a Reply