Пашић је преживео многе владаре, био у скоро свакој влади, обележивши политичку сцену краја 19. века и са почетка 20. века.
Никола Пашић рођен је 6. децембра 1845. године у Зајечару, на самој граници са Бугарском. Одрастао је у једној имућној пекарској породици, завршио шест разреда основне школе у Зајечару, а затим је наставак свог школовања провео у Гимназији у Неготину, али се она временом селила у друге градове, тако да је Пашић школске дане проводио и у Kрагујевцу и Зајечару.

Недуго затим уписује Технички факултет у Београду, у оквиру Велике школе. Цењени професори препознали су тада његов рад и таленат и наградили су га слањем на школовање у Цирих, на њихову чувену Политехничку школу.

Никола је као човек био јако смирен, сталожен, доказао се као јако мудар, прагматичан политичар, његова је увек била задња, у тадашњим политичким круговима Николу су сматрали као глас разума и одлучивања.

Није крио да је био јако близак породици Kарађорђевић, имао је многе конфликте и несугласице са Обреновићима, а све је ескалирало и кулминирало 1883. године када је у селу Kриви Вир близу Бољевца, испод планине Ртањ започета Тимочка Буна, побуном сељака на челу са људима из Радикалне странке. Та буна се брзо угушила у крви, тадашњи краљ Милан Обреновић наређује да се одузме оруђе сељацима и Никола Пашић и његови најближи сарадници бивају оптужени на смрт, али он са својим сарадницима бежи у Бугарску.

Он шест година остаје у Бугарској, ужива у подршци Бугарске владе, живи у Софији као грађевински инжењер и на неки начин био је један од разлога Бугарско-српског рата 1885. године. Пашић је чак покушао да уђе и унутрашњу политику Бугарске, био је велики пријатељ са Фердинандом Kобургом, бугарским кнезом. Веома занимљиво јесте и његово порекло, јер неки сматрају да је Србин пореклом из Македоније, док други сматрају да је Пашић уистину Бугарин- од мајке Бугарке из Видина и оца из Габрова.

Након његовог бега у Бугарску, краљ попушта, а Никола Пашић се враћа у престоницу са новим идејама и новим мислима. Овог пута се не води идејама социјалиста, већ долази са идејама националисте и буржоарске политике. Он је човек који први у историји српске политике увео у Устав идеје попут локалне самоуправе, парламентарне државе, гарантовање права грађана. Недуго затим краљ Милан абдицира, а власт преузима намесништво радикала, све док престолонаследник Александар Обреновић не стаса. За то време Никола Пашић постаје градоначелник Београда и први на улице престонице поставља калдрму.

Мајски преврат – шта даље?
Прекретница у његовој политичкој каријери јесте Мајски преврат и долазак на власт Kарађорђевића. Од тог тренутка бурна политичка каријера бива прошлост и од 1903. године се креће искључиво узлазном путањом. У пет наврата је био председник Народне скупштине, а на месту министра спољних послова нашао се четири пута, наравно, све време предводећи радикале.

Пашићева политичка каријера веома је богата, био је председник Владе, министар иностраних послова, најпознатији српски дипломата у ратном периоду, градоначелник, оснивач радикалне партије, члан државног савета, директни преговарач у Царинском рату са Аустријом, утемељивач парламентаризма на овим просторима. Био је русофил, а након Октобарске револуције, окреће се Француској.

Брод своје партије, а касније и државе водио је мудро, вешто и сталожено, пловећи кроз најопасније олује у океану великих сила, поготово у време Великог рата, када се често није видело светло на крају тунела, где је Србија, метафорички речено, врло лако могла да заврши као Титаник.

Занимљива анегдота у вези са Пашићем јесте и приповетка Радоја Домановића “Вођа”, где је Домановић својом сатиром хтео да објасни догађај када је Пашић након Ивањданског атентата на краља Милана бежао да сачува главу и оставио своје пријатеље радикале на милост и немилост, али је Пашић након избацивања ове сатире јавно похвалио Домановићево перо.

У свом родном граду за живота није оставио дубок траг, пре свега јер је само у младости живео у Зајечару, али град памти Пашића као једног од најпознатијих Зајечараца, те тако он данас у свом граду има свој споменик поред Градске Библиотеке, а главна улица такође носи његов назив.

Зајечарци су веома поносни на Пашића, као и многе друге познате Зајечарце, глумачку легенду Зорана Радмиловића, српског политичара Светозара Марковића… Своје наслеђе такође има и у престоници где има свој трг као и импозантни бронзани споменик висок 420 центиметара. Своју задужбину има у свом родном граду.

Пашић је преживео многе владаре, био у скоро свакој влади, обележивши политичку сцену краја 19. века и са почетка 20. века. Умро је 1926. године, а те 1926. године односи између краља и њега су били не тако сјајни, а највероватније разлог томе су биле бројне афере његовог сина Радомира који је нарушавао Пашићев углед. Тог 10. децембра 1926. године Никола Пашић био је у посети краљу. Расправа двојице моћних људи брзо се захуктала и краљ је, у бесу изговорио:

  • Пашићу, боље би вам било да објасните криминалне послове свога сина.

Пашића је ово увредило до те мере да је одмах отишао са двора, дошао својој кући и преминуо. Само 30 минута касније из двора је стигла порука са краљевим писменим извињењем, али било је касно.

За Пашићем и његовим животом остале су многе анегдоте и цитати. Једна од најпознатијих анегдота јесте Пашићев сусрет са новинарима на улазу у Владу тадашње државе. Долази тако Пашић у зграду Владе и пресрећу га новинари:

  • Председниче шта има ново, питају новинари, а Пашић им одговара:
  • Не знам, нисам читао данашње новине, реците ми ви шта има ново.

Није био Пашић што се каже – од јуче. Секретар Српске социјалдемократске партије и уредник Радничких новина Димитрије Туцовић био је једном приликом представљен председнику Владе Пашићу:

  • А, Ви сте тај Туцовић!? Читам ја Вас, имате оштро перо и бритку памет!
  • Господине председниче, нисам знао да читате опозициону штампу!

-Сваки прави председник владе мора да чита опозициону штампу, јер оно што његови пишу унапред зна – рекао је тада вицкасто Пашић.

Leave a Reply