Читав век након херојског тријумфа у једној од најславнијих страница наше историје, Првом светском рату, међу ангедотама и херојским подвизима са фронта и првих линија борбе, посебно се истиче однос политичких снага непосредно пре избијање тог крвавог конфликта: у бројним историјским изворима, али и говорима, види се да су политичке размирице и разлике стављење на страну, да су мржње и сујете угашене и подешене на, модерним речником „стенд бај“ и да јединство није имало алтернативу.

Слично је, у приближно тескобним и национално тешким временима и данас, само је то јединство подељено, потврдила је и посета председника Србије Александра Вучића јужној покрајини, на два корпуса: јединствени блок који би да чува и брани Србију и јединствени блок који би да руши и покрајину и Србију, како би рушио Вучића.

А, у том блоку број два, лицемерје и аморал одавно надмашују тројку Микија из Куповина, Надежде и оног трећег, прељубу Слобе и Луне и сва друга брљавења из „Задруге“ над којим се ти елитисти наводно згражавају. Тако смо дочекали да Савез за Србију, чији је један од главних људи, градоначелник Шапца био недавно у посети Пећи и сликао се поред заставе такозваног Косова, причајући о „међудржавној сарадњи“, замера Вучићу што се не бори довољно за српски Космет! Они који су увек узвикивали “Косово је Србија”, али ниједном се нису дрзнули да оду на то Косово, замерају му што је рекао Србима да ће их без узмицања бранити од сваке опасности. Као, млако је.

Да је са армијом умарширао у Приштину – био би дивљак. Да је потписао независност – био би издајник.

Да је пробио блокаду – био би екстремиста који угрожава Србе. Да се повукао без реакције – био би млакоња.

Да је одржао ватрени говор – био би нови Слоба. Пошто је позивао на мир – постао је недоречена кукавица.

Да је рекао не дамо ништа – био би нереалан човек који нас увлачи у конфликте. Да је рекао дамо вам све – уследило би „од кад говоримо да је издајник“.

Шта год да ради, не ваља. Шта год да не ради, не ваља.

А, дотле, они заваљени у фотеље, твитују. И надају се пропасти. И покрајине нам и државе нам и народа нама. Само да пропадне и он. Више не треба комшији да цркне крава. Треба сви да поцркамо, да би они узјахали, па макар и мртво теле.

Можда нема пушака, али је и ово неки рат – дипломатски, политички. Нису то политичари и „родољуби“, већ саботери, класични дезертери, а такви не завршавају у фотељи, него на суду. И овде ће, него шта – тај суд се зове избори, а тамо ће  уз милионске кампање, због таквог антидржавног понашања, бити награђени трајним презиром, уместо пожељним тренутним рејтингом.

Да завршимо како смо и почели: читав век након херојског тријумфа у једној од најславнијих страница наше историје, Првом светском рату, морамо констатовати да је нашима тада било „лако“. Они су знали да против себе имају сујетног Поћорека, огромну војну силу, помахниталог немачког цара, тифус, албанску зиму и слабе савезнике. Али, макар нису имали уз себе Савезе за Србију. Да јесу, у Београду би се данас говорио немачки, а граница прелазила са аустријским пасошем.

И зато пустите Митровића са мегаломанским пројектом. И Микија и Надежду и Луну и Слобу. Они своје грехове чине несвесно. И минорни су. Шта ћемо са онима који их раде веома свесно?

Томо Ловрековић