Не тако ретко и не тако давно наш народ је био погађан бројним страшним и убогим болестима које су пристизале у најгорим тренуцима у току великих ратова, и као таква веома брзо прераставала у огромне епидемије са стотинама мртвих од оних најстаријих до оних најмлађих. Битку коју је Србин тада водио није се одвојила у продавници за килограм више личне залихе брашна или тоалет папира, већ у нечовечанским условима живота у рововима и импровизованим болницама и то пре свега заједничким снагама свако за свакога и против непријатеља који је нападао оружјем и против непријатеља који је нападао вирусима и бактеријама. Прво се мислило како помоћи другоме па онда како спасити себе јер се знало да је то једина формула за егзистенцију читавог народа јер да није било тако не би било ни нас данас. Ратни хирург Др Аријус ван Тинховен феноменално је све ово дочарао у свом дневнику који нам је данас лекција вреднија од сваке школе. Чини се да тада избора није ни било, осим оног једног, а то је како помоћи другоме. Храбри момци и девојке стајали су у редовима како би се пријавили за добровољце и што пре били распоређени на најопаснији терен како би помогли својој српској браћи и сестрама. Са поносом у срцу ћемо се овом приликом присетити и захвалити свима њима, који су већином и дали своје животе како би спасили туђе, почевши од Надежде Петровић, Бете Вукановић, Веле Нигринове, Катарине Миловук, Маге Магазиновић, Драге Љочић, Наталије Цветковић, Делфе Иванић, Мирке Грујић…

„Почели су да пристижу рањеници, у великим транспортима који су најчешће стизали увече и ноћу једном чак осам стотина истовремено. Најпре су их спуштали на сено у великим магацинима, сироте људе, неке на умору, друге већ мртве, сабијене на гомиле, јадно, као стоку. Затим су их распоређивали у разне болнице и амбуланте; болесне одвојено, рањене према врсти повреда, колико је то било могуће. Три санитетска воза непрестано су развозила оне који су уопште били у стању да се транспортују. А са новом годином над ову напаћену земљу надвила се нова несрећа. Број оболелих од тифуса у Ваљеву растао је све више. Пета касарна, смештена мало изван града на лепом брежуљку на коме су раније смештани интерни болесници, војници који су патили од реуме, од запаљења плућа, или дизентерије, морала је у потпуности да буде преуређена за тифусаре. И пегавац је почео да односи своје жртве. Због правилног сагледавања узрока и последица морамо мало да се вратимо уназад. Пре великог упада Аустријанаца у новембру здравствено стање читавог српског народа, а и његове војске, било је одлично. Додуше, већ у августу и септембру један део људи са северозапада пропатио је због аустријске инвазије, и тада их је већ доста избегло у слободно Ваљево, али је градска управа у приличној мери могла да привремено помогне тим избеглицама које ништа нису поседовале сем оног што су понеле са собом. Међутим, у новембру су аустријске трупе извршиле пробој и српска војска је морала да напусти Ваљево и многа друга места. Тиме је чемерна поворка грађана који су бежали испред војске постајала све већа и већа, а путеви које су морали да пређу постајали су бескрајно дуги. Изгладнели мученици кретали су се даноноћно и падали су од исцрпљености. Колико је само деце умрло на овој голготи. Родитељи би ископали малу раку и крстом од гранчица означили гроб свог љубимчета.⁣

Видео сам стотине и стотине таквих једноставних крстова од гранчица, толико многобројних оптужби против ужаса рата. Никога, дакле, неће чудити што је трпело здравствено стање тих хорди јадних избеглица. Трбушни тифус и febris recurrens неумитно су избијали међу овим сиротим светом без предаха гоњеним тамо-амо.“⁣

--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here