Када су Невенку Станковић одвели у Јасеновац имала је само седам година. Сада је вратила филм на те страшне дане и испричала своју причу како је изгледао живот у логору.

– Прву туру су водили мушку радну снагу у Немачку за рад, следеће је било стрељање на Дубишком пољу, седам дана је ишла крв као река. Онда смо ми били сви заједно и мали и велики, ко је шта имао, ако сте имали запрегу до града – започела је Невенка своју причу.

– Они упадну у село као вукови кад упадну међу овце, само ударају, шутирају, гурају… Ко није хтео да слуша, нож око врата – додала је.

– Улазак у Јасеновац је био грозан. Одмах су раздвајали мајке од деце. Свако од њих је имао свој вид убијања. Ако не стигну да нас убију, гурају нас у пећ. То је била једна шупа у којој је била пећ и ту су нас убацивали. Мене су гурнули у ту рупу, али ја сам некако пала са стране. Један ССР- овац је рекао: “Ову малу плаву ћу ја да узмем.” Узео ме зато што ми је знао оца. Био је колега са њим – присетила се она гостујући на ТВ Прва.

По Невенкиним речима узимали су једно по једно дете, убацивали их у крематоријум где дете уз јауке и вриске изгори одмах.

– У том моменту ми је тај ССР-овац спасао живот. Сећам се тог крематоријума, то је био јаук, врисак, врева, једно зло – рекла је Невенка.

У Јасеновцу су имали преко 50 начина на које су убијали људе. Усташе су се такмичиле у што свирепијем начину убијања. Невенка се сећа да су је касније пребацили у други логор у којем су људе убијали тако што су из затварали у штале, нису има давали храну и ни воду, па су људи умирали од глади, али и од недостатка ваздуха.

Њена мајка је спасла њеног брата тако што му је обукла сукњицу и повезала мараму да личи на девојчицу.

– Када би пао мрак, у том простору би био мук. Нема звука. Само ћутање и плакање. Мајка није крила сузе. Она је плакала јер је тада изгубила децу. Од седморо деце, само нас двоје је преживело, а касније ми је умро и брат од последица логора – присећа се Невенка.

– Преживела сам идући из недаћеу недаћу. Која те љуља заљуља та те и дољуља. Мој живот је био само мука.У Дубрави су нам давали да једемо праве помије за стоку. Нису имали више стоке, па смо ми били та стока. Затворили су нам воду па смо пили то што смо пишкили. Све се зове живот. И мука се зове живот – завршила је Невенка.

Leave a Reply