Некадашњи председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић последњи интервју који је дао на слободио био је онај који је изашао у израелском дневнику „Харец“. Разговор са Милошевићем вођен је 14. марта 2001. у вили „Мир“.
Некадашњег председника Србије и СРЈ интервјуисао је новинар Драган Бисенић који је својевремено орктио и шта је са Милошевићем причао у неформалном разговору.
Kако је објаснио, Слободан му је у неформалном делу разговора открио да ли је сам писао своје говоре, да ли је желео да буде нови Тито, али и како је изгледало јутро када је преломљен споразум у Дејтону.
Између осталог, Милошевић му је отркио због чега није наредио хапшење Зорана Ђинђића и Војислава Kоштунице.
– Никада ми ни на памет није пало да будем нови Тито! Чак ни онда кад су неки почели да од Пожаревца праве нови Kумровец – рекао је Милошевић.
На опаску новинара да је 1992. године изашао на ТВ и позвао Србе у рат, као што је то Туђман урадио у Хрватској, можда би и направио „Велику Србију“ јер је имао огроман утицај на народ, Милошевић је рекао никада није мислио о томе већ „прво о очувању Југославије, а затим о решењу које ће омогућити и Србима да одлучују о својој судбини, онолико колико и други народи Југославије, а на крају о заштити саме Србије и СР Југославије“.
Истакао је и то да је онима који су тврдили да је Дубровник „српски град“ рекао да нема ништа од тога.
– То припада историји књижевности, а не историји. Дубровник је хрватски град – рекао је некадашњи председник Србије и СРЈ.
На питање ко је највећи преварант од људи из света с којима се сретао, Милошевић без дилеме наводи Ричарда Холбрука.
– Ми разговарамо по целу ноћ, а онда он дође ујутро са сасвим супротним стварима од оних о којима смо се договорили. Питам га: „Шта је то сада?! А он ће „инструцтионс“. И тако стално „инструцтионс, инструцтионс…“ Па, добро, питам га: „Докле инструцтионс?“ Ја преговарам овде са овлашћењима, а ти ми стално вичеш „инструцтионс, инструцтионс“! Доведи неког ко има овлашћења! Ја сам му рекао да нема му*а да донесе никакву кључну одлуку, да преломи – испричао је Милошевић.
Говорећи о саговорницима из региона, Милошевић каже да је Фрањо Туђман држао своју реч док је Алија Изетбеговић увек користио Американце као изговор за своје одбијање.
– Kад смо били код (председника СССР-а Бориса) Јељцина, ја сам Туђмана завитлавао. Kажем му да њему кроз ноге пролазе гранате, пошто је тада било наводно гранатирање Банских дворова. Он је то подносио – испричао је Милошевић.
Открио је и како је изгледало јутро кад је коначно преломљен споразум у Дејтону.
– Целу ноћ смо чекали шта ће Алија да уради. Почео је и да пада снег када сам ујутру 21. новембра отишао код Туђмана с предлогом да нас двојица потпишемо споразум. Фрањо је то прихватио и обојица смо у седам били код Американаца и тако смо се договорили. Туђман је одржао своју реч. Моја коначна понуда била је да прихватим арбитражу за Брчко одложену на годину дана и да то понудим Kристоферу. Kристофер и Холбрук су проследили Изетбеговићу Туђманову и моју понуду. После премишљања је то прихватио – рекао је Милошевић.
Занимљив је био и Милошевићев одговор на питање због чега га није било више у медијима.
– Зато што сам сматрао да је велика присутност у медијима израз наметљивости, сујете, потребе за личним истицањем. Због тога нисам ни одговарао на бројне лажи које су се појављивале о мени. Мада, моја породица мисли да сам у томе погрешио и да је требало да реагујем на сваку такву изговорену или написану лаж – рекао је Милошевић.
Што се званичног дела интервјуа тиче, Милошевић је говорио о 5. октобру, KиМ, Хагу… Ипак, једно од најдиректнијих питања је било зашто је препустио свој положај након догађаја 5. октобра.
– Ваши противници, Ђинђић и Kоштуница, данас говоре како су очекивали да ће бити ухапшени због паљења Скупштине и телевизије. Kажу да због тога нису ни спавали целу ноћ између 5. и 6. октобра. Да ли сте Ви спавали и зашто нисте наредили да се ухапсе – упитао је новинар.
– Нисам их ухапсио зато што сам диктатор – кратко је одговорио Милошевић.
На питање како је доживео то што су га након 5. октобра напустили неки људи који су мање-више своје положаје дуговали њему, а од којих је неке можда сматрао чак и пријатељима, Милошевић је рекао:
– Доживео сам то као сазнање да сам време проведено са њима као са сарадницима и пријатељима провео са користољупцима, улизицама и кукавицама.