Сказаније житија кнеза Лазара, настало 7048. год, преписао је свештеник Стево Трифковић, парох осјечко-блажујски из књиге коју чува огранак братства Копривица (који по предању воде порекло од Лазареве ћерке Јелене и Обилића). Објављено јула 1887.  у часопису “Дабро-босански Источник“, за црквено-просветне потребе српско-православног свештенства у Босни.

Приредио: Стефан Петровић

Ради разумевања текста, који је у оригиналу писан без икаквих знакова интерпункције, потребно је минимум знања старосрпског, руског или црквенословенског.

Потешкоће на које читалац може наићи углавном су тадашње непостојање појединих слова, али и значење речи које се у појединим случајевима драстично изменило, као и понеки турцизам.

Примера ради, ађама је утвара, зло и несрећа, убити значи ударити, сахранити значи сачувати.

Потешкоће могу представљати и недостатак слова у ондашњим речима па их је потребно понекад тумачити подобније.

Бист нпр. значи БЕШЕ, ОТ је ОД, БЖЕ је БОЖЕ, ЦР је ЦАР, ИЕ или ИУ мењају Ј, ШЧ се читају као Т, док Ћ често мења Ђ.

“Сказаније житија кнеза Лазара“

“Бист от цара правого ваполати цреви, потоп прзаповеди самодржцу цру Стефану и даде нему своиу сародницу госпоиу Милицу да шчер Иуга Богдана и по малу времену престави се цар Стефан Храбри.  Потом поставише на царство негово сина негова цра Уроша господина Срблем, и на царство Урошево наступи крал Вукашин и Марка Вукашиновића и Углешу деспота и Гоико воивода и убише цра Уроша младога во лове и бо виде ни неправду и они. Ону васкоре чашу испише от турака на риеци Марици своема главе отсекоше и сва им воиска од турака погублена за нихову неправду и лукавство зашчо главу своега убише. Сва три брата Мрнавчића ва боиу погибоше.

Крал вукашин имаше 3 сина, Марка, Андрииу и Дрмитра. Марко син крала Вукашина и Костантин Знашковац син воеводе дечана и Драгашина, те 3 воеводе отбегоше от српске господе да их не убииу по завади негова оца крал Вукашин, и тамо воеваше с царем турскием Палазтом, и воеваше на христиане и погинет Мрнавчићи.

Тогда промислом божием поставише Лазара на престол са благословением 4 патриарха василенска и васего сабора сербскаго и народа, и тако кнез Лазар бист подателние срблем и то би у васакоме доброме чину и у милости и у правоме суду колико и тако имаше око милостиво а руку подателиву ка васакоме чловиеку. Имаше кнез Лазар 3 сина, Стефана деспота, Лазара и Вука и дашчери 5. Прва Чаролина Видосава која бист дана за Вука Бранковића, друга Иела која бист дана за Милоша Кобилића.

Ва то време кнез Лазар са двиема своима зетовима иезде коне из лова ка своему двору а двие шчери Лазареве гледаиу са високога чардака. Видосава говори дивна чуда, видители друго мога Обилића Милоша кои иезди одеснуиу оца нашега Лазара а Бранковић с лиеву страну о себе а Иела сестри таино говори да невиди отц наш кнез Лазар Милоша иунака и памети негове и напредости неби кона ездио о десну страну оца нашега Лазара.

Тадаи Видосава скочи како иедна охоле диевица удари сестру Иелу руком уз образ на руци ти 3 златна прстена окрвави сестру Иелу. Крв е поли нис прси ва та час славни кнез Лазар са двиема сима зетови пред двор коне свое, доездише слуге Лазару коне примише, Иела крвава преддвор изиде Милошу, кона мримаше, а убрусом лице своие сакриваше и Милош Иелу виће крваву и рече штотие лице крваво.

Она нему сказа право како е сестра убила, и Милош исрца издахну и узе Вука Бранковића далекога отведе и рече нему караи брате охолу диевицу да не туче зубима свеога езика, да неназива от земле главе хориатом и племнителе ер ти се кунем богом моиом, ћуте тешком десницом моиом узети кад будемо на конима, нездећи те ћу те додавати за пас немило и недраго и тебе ћу учинити хоћу рукум ћу те руци моиои испод кона додавати како вук вуку иане дае пак ћу с тобом ударити от камен и о землу како гладан орал жабом корначом моиом десницом ћу те отрести како хрт зеца пред ловци у град заручници твоиои или жива или мртав будеши и дароваћу охолои диевици зашчо она учини моиу матер кобилом.

Нека свак знаде шчо учини Обилић Милош и нека свак знаде и види и чуе да от сада ниесам Обилић веће Кобилић и први диетић. До то се доба зовиаше Милош Обилић а о тога доба Кобилић и нему се име прећеде ере колко една реч из уста изговори се или зла или добра та се хоће поминати ва веки како оста Милошева мати Кобила.

От тог часа Милош на Вука лошу волу имаше и како га пусти у своиу воиску Милош отиде кнезу лажу износити скоиом ће сву србску господу заклати. Вук говори господине кнеже Лазаре да вас дрекћем, како прут мртви ме знои пробива шчосам чуо за Милоша Кобилића. Милош ће ти неверу каде с турскием црм станеш бои бити.

Кнез Лазаз говори, мучи Вуче кои ту лаж на Милоша износи, Милош е мои шчит пернати, у нега стои сва моиа снага и криепост. Милош хоће учинити спомен на полу Косову, докле се зову Расигочи именом, ва виеки.

О Лазаре како ти б томе пророк датие чути гадну Милошеву неверу, на том збору шчо за тебе говори и булазни Вук Бранковић лаживи.

Тадаи поче госпоиа Милица говорити како една женска глава кнезу Лазару. Видим господине да се справлаш на поле Косово, али да се уставиш своиу воиску да бисмо шчо чули от Милоше невере.

Лазар Миици одговара, небити се саде уставио веће не вратити се са пола Косова.

Каде тако учини господине, а ти иди с богом ошчетисе желно молим како свога господара, испуни волиу моиу за лубав нашу смилуи се такоти завиета коие мећу нами шчо виерни мужеви милуиу безлихбе своим женам и слаткога рода шчо сам стобом родила и тако ти воиска стом здраво ходила и тако ти земла по тобом родила.

Немоими браће на бои водити, не мои ме жестоко уцвиелити, не мои да погине колено Иуга Богдана тогаи времена.

С кона Лазар оговара госпои Милици, ти знаш дамие у твое браће сва моиа снага, зашчо су наипрви на поле Косово. Тако страх имаиу от ђеце Иуговића, они су виедни да се сва земла скупи Маћедониа . Цр турски не бои се све земле како се бои ћеце Иуговића, млого има тица али се бое сокола, затоти не могу а твоиу волиу Милице навршити тадаиму сеМилица са сузам поклони и рече му, иошчете желно молим тако ти бг  дао државу и сахранио здраво и весело и срећним гласом свуда добила. А ти остави сестри иеднога брата за заклетву за милосрдие старца Иуга Богдана остане гласа, дати знаш господине Лазаре тебе Милице прорчтуе да црства сила сва тебе подателиу.

Лазар Милици отговара, срамота би била твоему иедному рату остати от остале воиске, рекли би мои воиници, иунак от лела, ну вриедности и иунашта, да се држи се.

Славни кнез Лазар рече, остани збогом. Милице, твоеми сузе црце мое устрелише, и обрати кнез Лазар кона свога к полу Косову, но иезди у своиу воиску и обрати и полу Косову, веће се неврати веће посла Милана топличанина да уходи турски табор сви га плачу, тому се не надаиу, а Вук Бранкович говорина милоша износи лажу.

Не брини се господине Лазару, кријући говори да ко не чуе. Милан топличанин и Иван Косанчич, и воивода Милош Кобилич, те 3 воиводе твое хоћете издати цару турскоме на полу Косову, а узми се у памет хоћелити то бити истина, а нека знаш.

Каде Милан толиланин доће, и врати се Милошу, хоће га сриести те хиће га научити како не у воисци и како ће говорити зашчо шнаше невиерни Вук Милош шчошће говорити Милану да се воиска не препане, и не смете када доће и врати се Милан  исцрева табора.

Вук кнезу говори, истина не шчо ти кажем, и срете га Милош свиетовари истину ће говорити, изнести како ће о турскога цра казивати како воиска стои те Милана чекаиу, како лието за злом зимом, и срете га сва воиска виће Лазара Вуку виеровати кад виће виерова.

Вук кнезу говори, до саде ти ниесам виеровао, саде ти виеруем, каде доће хоће ли онако бити, помози име Христово црева воиска, реци брате гоема ие сила, хоћемие и удалине исром чекаиу да се хлеба наиеду и тадаи се загрлише како два брата и пита Милош за цра Мурата.

Милан говори, неумием ти брате силну цреву воиску казати, не може то нитко преброити. Колико ие от камена страном до пута, а от пута до Црнога Дренка, а от Дренка до Ситнице воде, а от Ситнице до планне Шаре, све е то прекрила сила црева воиска, страшно е мои брате са очима згледати, пуноие поле Косово. Све е кон до кона, иунак до иунака, боина копиа како гора чрна, копиа земли прибодена а барираци лиепо оћевени, неможеш брате да очима гледаш. Биели се на земли како сниег на сред земле.

Ту Милош Милану рече, брате, зашчо те братимим и кумим богом великием, то немои кнезу Лазару казати како кнез Лазар пред воиском. Иере ако чуне за цреву силу, намо су криепки витезови, кои ће с турци бои битии сам сам вриедан на нега ударити, ако ћу и главу своиу изгубити. А каде доћеш а ти реци на сабору србскоме, годо велика воиска е турска, али бриа нема, него су сехратлије и аћамие, и мановине, како и овнови удалине и сиромаси искаиу да се хлеба наиеду.

Милан толичанин тако рече и поће оним науком Милошевим. Сва господа сиеде и о том месиеде, кое гласе носи Милан. Каде Милан доће, сви му руку додадоше и за цара Мурата питаиу.

Топличанин Милан говори, господо србска и власели, велика е сила турска, али от поиа неима нишча, незна бои бити а руружиа не имаиу. тогда на таи глас устане веселити сва господа србска, и велика и мала, и банови и боиводе, и кралеви витезови и брчници кола играиу.

Милош весело играше и ову пиесму пиеваше.

Бже, Бже мои, ти ми даи за род христиански крв нашу прлиевати,.Иадни турци ви сте мени служили, али иош ниесте моиу саблу о сеи кушали. Виђећемо турци и саном и саблом, када тамо с вами дођем ои бити, нећу моиу мошч шчеђети о вас. Учинићу спомен на на полу Косову, от чуда како ће само ће само чловк прорећи. И та му се брже стече, и то кнез Лазар наипре прорече.

Госпоиа Милица коиу хладну воду код града Крушевца замутише среску господу, и витезе све потопише и србску землу опустише и христианске цркве порушише, и та се згоди миесеца иуна, дан цру светац биеше, како га веће неће прославити. На вечеру код себе седе старца Иуга Богдана, и вука Бранковића, кои свем самрти справла, неверника Мискића кои на столу крв учини, на гласу Дамиана Шариновића, и Сритовину страшнога, и Огненого Трипуна оружием и Радону и Богдана, и Углешу много званога, и Станишу и Радивоа, који дружину не имаиу куда бои био, и Марцику, који копие не носи и не зна шчо га срце боли. Нигдаре Самриги, не боисе орлина, и Марчина Ђурђа, Петра и Максима старца, Милка кои бестраха на бои иде, витеза Стефана страшних очију, Уговића браће кои брзо на бои иду често млого турком досађуиу, Живана и Ђурицу, и Петра Костандиновића, и Матиаша Уаду, Павла Хролина и Марчина, Топличанина Милана и Ивана Косанчића, и воиводу Милоша.

То ставла и посађуе таи дан. Вук кнезу Лазару потаино говори, видиш ли господине те 3 воиводе велике оћете издати, шчо си посадио собом знаш ли шчо ће ти сутра учинити, ере ћете издати на полу Косову, зашчо турска воиска биеше понула и ми на полу Косову от ватане Лазареве ражби битеза и иунака родила шчо и веће неће србска земла родити. Него и смути неверни Вук Бранковић и неверу на Милоша изнесе и наостале иунаке.

На ти вечер дука наипре поче игром лиепо насмиа се сва господа, руком машаше. Таде кнезу Лазару злани пехар вина напунише, и узе га доволно пролише чашу по колену, главом доле паре, речи не може прогорити, сви га видеше и срце и заболе, сви се забринуше када га видеше господина шчоће бити.

Каде кнез Лазар от жалости се разабра и каде главу диже горе, е иедва реч проговори и рече от како е настала србска земла, у нашои власти вазда право господа и виерно и у добру послужи и наске не вера да се пробуди. Како сам то чуо, каием се по свому срцу како вас сакотило и иазбу велику на срцу имам, и тога ради и жалости главом от колена укидоше се 3 главе из воиске хоће да издаду ме дру, да иду Иван Косанчић, кога водим за соом за шчо уфатиоби иастреба, уфатио би га срцем садете чиним за шчо си ме саде учинио, али ће туског дворити, а за шчо би нека се чудим.

За кума мога Милана топличанина, вере и части пуне или е сила србска господа от крви племенител, а соко у крепкости, кои си воиску турску уодиом, а сада хићеш ме изневерити. Него се чудим за мог Милоша, кога изабрах за сина и и Милошу дадох моиу шчер, кону држим како цвиет, па ке ти сва воиска даде да си сердар пред воиском моиом. Да за шчо губиш своиу власт без неволе а саде ми кажу да се хоћеш изневерити каде будемо на полу Косову, моиу воиску издати, али се не веруем да се хоћеш изневерити. Акому ћу ову чашу напити здравица, ти слуго моиа Милошу, и буди веран и не буди не веран, на служи ову злану чашу свему.

Скочи Милош хитро на ноге ста, славно му се кнезу Лазару поклони, и ста мислити шчоће отговорити. Каде му чаша до руке дође, кнезу се Лазару поклони и рече му, фала ти господине на здравици твоиои, шчо ми си напио, али ти не фала на бесиедама твоим када си ме мислио пехаром даровари, зашчо ми ниеси стари Крушевац поклонио, саде ти хоће остати за тобом пуст, када ли си ме мислио невером називати, не беше ме собом ни водити а херо ти невере уз колено десно, ђе ти седи те ти бесиеди код колена твога те сву воиску смути, а ти не веруеп докле очима не видиш. А на сам ти вера у свему, тако ме моа не убила, и тако ме душа моиа пред богом не сахранила. То ће виђети сва воиска са своиема, а ти хоћеш виђети тко е вера, тко е не вера. Сутра е света недела, видов дан, аимос пророк виђети хошч ткое не вера, сутра идемо у турски табор и црха хоћу убити, и цру ћу стати ногом за вратом под чадором, и за истуну пак хоћу тако учинити.

И паки скочи са стола како ветар, и за ним Милан топличанин и Иван Косанчић, и Милошу се заклеше и дадоше веру обећашесе до самрти шњим бити и боиевати и негову волу творити.

Под чадором вино служи иедан другом братими, и мало заспаше. Каде усташе и коне сташе седлати у лиепу оправу, а лиепе сабле сребрне, и када се сакрише ноћни мраци и Даница са звиездама, а сунце пусти тракове воие по земли, сва три се на броиу нађоше се нетдећи на полу Косову према турскоме табору.

Страже и турске опазише и цру брже доказаше, чудна е то цре 3 иунака, врло иезде, хоћемо ли и у табор пустити. Када то чу цр рече, устаните мое лале, наредите воиску да лиепо стану, то су поклисари Лазареви, то се хоће нама предати, а нама ће боле бити, и проведите и по среде табора, докле дођу до моега чадора.

Боиска се лепо нареди, паше и бези, како цр заповеђе тако се справише, бариаци се отворише како ружица, кано да ће на бои ићи. Сви се Турци ођели у лиепо одиело. ере свак жели виђети от туђе земле иунака да види, чауши тадаи и чауши от табора далеко, и сретоше и овако нима рекоше иели здраво иунаци и отидоше нездећи и паше ударише нездом бесиедити, ш нима чауши цреви  дом и спаие и витезови Лазареви, делие и брчници, и главе от воиске како ли редом са међе Милош Кобилић отговара, наш велики господин.

Здраво е и весело и воиска почива како млого поле у далеку притисла и крепост бже нам буди помошчник, а наше воиводе и банови, и кралеви, и делие уиедио како гладан вук каде иане види у стаду овчему, или орал каде из облака иато кокоши, а озгор стане тарг по подбие како слоза соколова, како облак громом голубова силу земли обори. А ви тужни турци будалине и ађаме.

Тадаи чауши цреви Милошу говоре, шчо то ти нама говориш, те е нами велика жалост и страх, шчо ти е драго а каде саде Милошу отидеш цру Мурату, онће теби све савршити, вићете каде умреш и у нас напонит цру велики они на бои не иду. Паше, бези и везири, они на бои не иду, веће бои биу немини иемини и брчници, и велике кулоглие воиводе буљукбаше, који на кону сиеде, те они страшно вапту ту се све аверие, страшно ођело коже медведине и све луте рисовине. А орлова крила пред собом носе, пребиа рекао би даие авиер а ђеца ианичари, нишча не гледаиу, него да рече цр да се биемо и вас би шиве прождирали.

Милош рече, незнате ли ви турци тужни, да ви кажем да вук кожу дере а месо ждере, а коћу отеже, ако ће ту вуци нити ћу. Бжиа вола орлово не гледа, нити се бои нишча душа теке, нека гледам иато голубова, ту весело удари, голубова многого земли обори. Зашчо су у нега никти огати истом бледи к цареву чадору, а друге бијаше цр ва чадора, а Милош Кобилић са два соиа друга, иездише немогаху турци да се нагледану, лиепиие иунака донездише до црева чадора.

Страшни велик паша допаде да му кона прими Милошу,
Милош нима рече ниие у закону христианскому да турци христианом коне држе, тадаи турци отступише ва шанац.
Косанчић Иван храбри ту Милошу кона прифати, милош оде поче цру говорити. Цар му брже отвори врата чадору негову.
Говори бже колико ми Милан друг биеше, са иедну страну Милош се орати, ту скочи на кона и ту сам цар оком видие и сви туци очима виђеше. Турскои годсподи зачудо би, каде Милан виђе от иада кона расрди, Милош му се иави и рече, не труди соколу крила чиме ћеш летети мало потрпи, саде ћеш у иато улетети.

Тада пође Милош с црем говори, цар му руку пружи, да му Милош целива, велики везор рече ногу пружи, и рече му целиваи, хоћу ти велику власт дати. И рече му Милош, сваке сам власти и богатства довоолан у нашега честитога кнеза Лазара, веће хоћу твои живот данас примити. Уфати цара за ногу а извади нож и удари, па распара цара до прсију.

Тадаи се Милош охоло поврати, када цара убоде до своиега кона, али му паде на ум како се зареко пред кнезом Лазаром, да ће станути за врат цару ногом и брже се врати и узе саблу цреву, зашчо се обрекао пред кнезом лазаром и погуби великога везира и хазнадара, и тефтедара, и сву велику господу ко цра. Милоша сила забуни, тадаи Милош саблу цреву узе, те скочи иедн пут, и други пут скочи великому чадору на врата доскочи и чадору недепе откиде, а трећи пут скочи до своега кона доскочи.

Тадаи чудо ние нигде било, нити су очи чловечанске виђеле аиацние и гулоглие и цреве делие, бези и чауши, перианици и булукбаше, ианичари и емини, и сву силу труску милош забуни и негова сила у то доба ста вика от црева чадора.

Милош цра убоде и каде то чу Иван Косанчић, удари великога везира буздованом о главу, те он нега умори, и паки саблу истрже и поскочи множаство турака около себе.

И паки и за ним Милан веле уздахну и рече, кнеже Лазаре, тима велиш да смо невере, а да ти е сад доћи да виши како е на Косову полу турке губити. То рече паки саблом махати, и десном руком турке губити самртниу немилостивом.

Али Милош Обилић от себе мишлаше и своима зубима скржеташе и рече, Иадни Турци, знатели за Милоша, естели кушали негов саблу, али десну руку. Пак тадаи удари и себи пут отвори.

Нишча се не знавапе и кон и иунак, све едан на другога, на еднога замахиваше саблом, а по два и по три падаиу земли. Сва воиска страшно бежаше от Милошева страха и от негове сабле и десне руке.

Ту погибе Иван чудна делиа, кои турком много додио беше, каде Милан виђе, от жалости велике сузе поче пролиевати за Иваном, и они два осташе на полу Косову турке губећа, а у то доба Милану десну руку осекоше и крв га забуни. Рече, саде сам ти невера кнеже Лазаре, каде неимам десне руке, то рече пак с кона паде.

Милош га виђе под конским ногама, срце га заболе от жалости за Миланом, и веле уздахну и удари му крв на обе ноздре. Пак му иуначко срце заигра и рече, саде хоћуте брате мои Милане осветити, ста махати салом и десном руком на еднога замахиваше, а по два падаху.

Тадаи турци бежаху и сва воиска страх от Милоша имаше , испред нега бежаше несмедоше нитко к нему приступити несмедиаше, шашчо биеху оклопи на нему и кону, змаи огнани Милош хотиаше из воиске цареве изаћи како вихар ветар у дан да побегне кнезу Лазару, и и ти нега слушаи неки глас заупи из воиске, како женскием авазом, а на нега турци неможете сокола без мреже уватити. Пред нега саблами ћете бачите земли закопаваите доле, едабисте како кон убо о или набо, о тадаи множаство турака навали, велико и мало науком, Милошева кона на колена поклекну и Милош приена копие прескочи 30 лаката земле, и други пут скочи прескочи 40 лаката, и трећом скоком пође да скочи, те му се копие преломи.

Милош паде како мртав, пак многи турци навалипе, многа сила али Милош не уме нишча, ту га турци свезаше и цру га доведоше тако, и турци рекоше и мртву цру рекоше, цре ето ти крвника Милоша. Устани те му стани ногом на врату. Жива га доведоше и рекоше турици, кажи нам цре коиом ће мо га самрти укорити. Цар рече, сваки господин луби, и оставите га жива иа умирех да видим даде везир црство, брже устаните те идите на табор кнеза Лазара да видим док ниесам умро, да видим кои ће добити.

Брже се воиска се дише турска, ударише бубневи и борние и како е начин у турака, кад се на бои справише, туи се баираци отворише и копоа се сва кори дигоше, баираци се се ођедошеи са грашне хилоглие на кнеза Лазара ударише.
А кнез Лазар са господом србском у цркви стоаше на литургии светаго Иована служи христиански закон, стража Лазарева дође кнезу каже, црев табор дође и наш се диже, и рече видите ли брже да се воиска справи бубни кнеза Лазара  ударише.

и борние засвираше када се србли са оружием састаше, свие се воиске ударише како гладни вуци, а неки рекоше Милоша Кобилића овде неима, и Ивана Косанчића, и Милана топличанина. Те 3 воеводе од нас отбегоше и црна на нас подигоше. Бранковић вук рече, неверии кнеже Лазаре, турци нас уседоше, шчо не бежиш.

Лазар отговора, нећу Вуче ние нико от воиске погниуо ношче, него сви реците помози боже та виеру христианску и за крст часни хоћемо се борити и крв нашу и живот наш пролиевати. Тадаи неверни Вук Бранковић кнеза Лазара издаде и оде у турке и шњиме 7 хиљада иунака, а Лазар на свога кона уседе и свои мач истрже, и воиску своиу прекрсти и узе мученически глас на себе и базупи белием гласом каде отиде пролиевати крв нашу и живот наш откуписмо, самртна тиела непошчедесмо, и иего иунашства своиа да покажем на полу Косову за веру христианску и за часни крсти и за цркве и за манастире и за отачаства наша. Аколи кои буде милостив нека биежи за невернием, и у турке улезе и за ним сва господа српска.

Силне се двие воиске ударише, оружиа ста звека от двие воиске и тешке от множства паданиа и плача лудскога от боини битезова, колико ие земли трешна, али се тешкога боиа от страха и дима стреланиа не каеаше земла и опустише мртва и леже га, и от раненика и мртви иунака витеза у крви пливаиући, крв тециапе по разбоишту како риека. Ко и то чудо могао пребоити, иуначки брои се незна, кои се ранише иу крви лежи, двие силне војске ударише се и падоше како ветар каде поломи траву по полу, с лица самрти иуначке у крви.

Старца Милкана кои пред нима саблом сиецаше и по два мртва падаиу. Марчанин праву свои на иунаштву показа турке сиекући, самрти не мисли. Трифуна огнанина зашчо глас иману иунаци изборни, тако и зваху огнани лави учинише и турке без числа губилаху. Погубише Радони у Богдана, за ним неста му веће по два мртва на земли падаиу, за ђецу 9 Иуговића бои бише се де до год сви погибоше, те силе Иуначке, а Ђурицу и Стефана и Раована и Гоика, Стаише Петра хука, како вихара ветра све биаху иунак иза иунака витеза, преолестна господа српска.

Кнез лазар за христианску виеру желушчи мртви бити чловчанству показаше на широко поле Косово крваво, друга првагу пашу убише, другаго пашу разбише и воиску му сву погубипе и цра би разбили и воиску би му сву сломили да не издаде неверни Вук Бранковић Лазара своиском неговом коће хотиаху сву воиску укратти и на полу косову, хотити како до подне биеше српска воиска добила от полу дама минувши турци добише, и кнеза Лазара уфатише жива и руке му савезаше и цру га под чадор доведоше.

Те му цар рече, узмите 3 стиене от биела камена, те и посадите докле е мил 3 коком скочио, то бзо учините да очима видим стрхоту камене, сад идите то му лиепо подпишите, име Милош цра убоде, сам себе погуби на нему гроб сазидаите, златом га подпишите, нека чежи цар с Милошем поредо.

Каде умрем, Милошу главу осиеците, зашчо Милош се иави, непотребно е цре господине мени стобом поредо бити и лежати него славноме кнезу Лазару осиеците те метните са  собом, а метните иаднога Милоша главу осиеците те метните испод ногу да Милош двори кнеза Лазара и мртва како и и жива кнеза Лазара, кои цра уби таки и цар осуди.

Како Милош рече, тако и иеави се глсом велием вуапи господи плакати и рече Милошу шчо ово ичини чудо паклига учини до данас. Отговара Милош оно не они учионио, то ти ние са Бранковићем за род шчи си год радио, саде си очима видио, а зози нисам саде учинио, саде сам ти савршио. Синоћ сам се обећао на сабору, саде си видио виеру моиу, него си синоћ сио мене и дружину моиу, те нас назва невиером пред господом.

А да ти е било данас виђети какву смо ти невиеру учинили на полу Косову, датие било очима гледати како сва ти сокола лете по полу Косову, како ли огато турке киекући на полу Косову. Немило и недраго ниђе ние био веровати да очима видиш а кано ли да ти други каже, а теби сви остали били с тобом стаиаше, а томе плачу у свеби реко ове моие воиводе без турака основа.

Лазар говори, блажена ти Милошу десница твоиа, и блажена ти сила и крепост коиа ти била у моиои власти, а данас чудно показа иуначство на полу Косову и цра Мурата убоде и остави спомен на полу Косову, да се то мине ва веки амин. Милошу тебе ради данас турци крсно име прославити недадоше са господом српском ди данас моме роду крсно име прославити бу ту данас покла сву господу српску, и витете кои бои зановиедају ити с турци и читити брез нашели договора и данас на цар Мурата уби и сам се погуби и ва се нас око себе крсно име прославити недадоше.

Не плачемо шчо сам дужан, сваки хоће умриети, него данас сва господства погуби на полу Косову, много храбри моие соколови Угричићи хитрени от лети Иуговићи, воиводе мои брчници, где нест како ли погибосте пред очима моима. Велику жалост нам преводники моие радости кое веће неће родити србска земла шчо е год изродила извиши се у у том говори ние се земла родила након оние неће укинути и рече кнез Лазар, бже, бже мои, прими ги дух мои и цар рече, Милошу главу осекоше и кнезу Лазару проговорити недадоше веће му главу осекоше и у неки бунар у воду метнупе и стаиаше турска сила и српска земла.

И први дан погубише хилада на полу Косову, и уби Милош Кобилић 7 хилада турака воиске и кад Милош цра уби от тога бремена сташе турци летети по земла кралества потрошише кудие се вратише преко лиепе земле србске, таи се дан дан иадним српблем крила отскекоше, каде свое господство изгубише.

loading...