На регионалној јавној сцени мало је мултиталентованих личности као што је Огњен Амиџић. Популарни водитељ се новинарством бави већ две деценије, а поред тога што 13 година води и уређује емисију „Амиџи шоу“, која је по свим истраживањима најгледанија у Србији, Огњен је познат и као музичар и глумац, али и као диван супруг и отац

Иако је данас на свим пољима успешан, живот га није мазио, па је још као тинејџер остао без оца Зорана, кога су Хрвати убили док је обављао новинарски задатак. Велика подршка била му је мајка Снежана, али и сестра Маја. Kасније, као његов највећи ослонац долази супруга Данијела, која му је родила Матију, који је пресликани Огњен…

Амиџић за Хит открива детаље свог одрастања, али прича и о ономе што му је најтеже пало – о убиству његовог оца.

  • Период кад сам остао без тате је био језив! Деведесете су стварно биле ужасне. Не бих волео да се то време икад понови – започиње Огњен исповест.

Његов отац, новинар Зоран Амиџић, убијен је 9. октобра 1991. године на Банији у Хрватској. Тог дана животе су изгубиле и његове колеге Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретен Илић. На њихов аутомобил усташе су испалиле више од 300 метака… Огњен каже да никад неће заборавити ноћ када је сазнао да му је отац убијен и кад је то морао да саопшти мајци Снежани и сестри Маји.

  • У један сат после поноћи полицајци су закуцали на наша врата. Добили су задатак од надређених да нам јаве лоше вести. Саопштили су баш мени… Имао сам само 16 година и морао сам да кажем мајци и сестри да је тата убијен – прича Амиџић и наставља:
  • Недостаје ми тата и знам да би мој живот био потпуно другачији да се то није десило. Био сам тинејџер кад сам га изгубио. Много тога је пало на моја леђа, трудио сам се да мајци помажем колико сам могао. Максимално се жртвовала за сестру и мене и зато ћу према њој имати вечну захвалност. Тешко је било у тим временима извести децу на прави пут… Упркос свему, никад није било периода да немамо шта да једемо. Мајка је, хвала богу, радила у доброј фирми и успела је да нам обезбеди колико-толико нормалан живот. Трудила се да нам буде и отац и мајка.

Од тог дана је прошло 29 година, а убиство никад није расветљено. Једини ваљан траг на који је полиција наишла у истрази било је то што је неколико дана после убиства у хрватском листу „Слободни тједник“ изашла прича написана на основу забелешки које је Амиџић у тренутку погибије носио у својој торбици.

  • Сањам оца и дан-данас, иако је прошло 29 година. Тај злочин није решен и даље лебди у ваздуху. Било је неких трагова и доказа у истрази. Рецимо, забелешке мог оца, које је у тренутку погибије имао у торби, очигледно су некако дошле до хрватских новинара. То је био најопипљивији траг који је могао да се прати тада, али од тога није било ништа… Мислим да је и немогуће открити после толико година ко је починилац, али је јасно као дан да су то урадиле хрватске војне снаге. Ту нема филозофије! – рекао је Огњен.

Иако је тада имао тек 16 година, усташе су покушале и њега да увуку у рат!

  • Страшне ствари су се дешавале. Моја рукометна екипа и ја смо тада осванули у хрватским новинама као „млади четници који су регрутовани“, а имали смо тек 15 или 16 година! – открио нам је Огњен и рекао да редовно обилази очев гроб када оде у родни Шабац код мајке:
  • Једна улица у Шапцу је добила име по њима… Данас се све лако заборавља, али татине колеге и пријатељи то не дозвољавају.

Оца се сећа као строгог, али правичног човека великог срца, који му је био идол. Међутим, последњег сусрета не може да се сети…

  • У то време је одлазио на терене на више дана. Зато се и не сећам последњег сусрета са татом. Често је био одсутан због посла, а ја га тек сада разумем… – каже Амиџић.

Да је тата жив, вероватно ми не би дао да се бавим новинарством, али мени је то у крви. Мами сам после његове смрти обећао да се никад нећу бавити информативом.

Leave a Reply