Аутентични ратни дневник српског полицајца који је био у зони разних дејстава на Kосову током НАТО бомбардовања 1999, изашао је у јавност после више од 20 година, преноси Луфтика. Искусни полицајац, који је почетком 1990-их прошао ратишта у Славонији и у Босни (где МУП Србије званично није учествовао), у свом дневнику описује неорганизованост, немар у редовима полиције, као и ратна дејства.

Из прве руке пише како је његова јединица била за Ђурђевдан 1999. потпуно окружена непријатељском ватром, као и тродневну акцију њиховог спасавања. У једном делу помиње и заседу у којој су сачекали јединицу косовских Албанаца од којих ниједан није преживео.

Овај део дневника почиње сентименталним растанком са породицом у једном војвођанском селу, потом ужасе рата, себичност и кукавичлук у редовима српске полиције, херојско спасавање, потом још сентименталнији повратак кући, где га деца не препознају, колико се изменио за два и по месеца.

Део дневника објављујемо без редакцијске интервенције:

“Будим се усред ноћи, окупан у зноју и, прожет језом, не успевам да дођем до даха. Прво што сам угледао око себе су моја два сина – заплакао сам, а раније ми се то није дешавало. Чувши моје јецање, пробудио се старији: „Немој тајо Kосово, тајо био доста Kосово“. Све у пизду материну, сви хероји су мртви. Стиснуо сам петљу да не бих плакао, покупио борбени ранац, транспортну врећу, пушку и правац на капију. На брзину, у магновењу сам се изљубио са својима и кренуо. Старији син је јецао – хтео је да пође са мном. Излазио сам из села, дететове сузе још увек су нежно клизиле низ моје лице, мешајући се са мојим, умивајући ме можда последњи пут. Пред очима последња слика из нормалног живота – жена и двоје деце, остављених, уплаканих – полако се меша са призорима у даљини, ватром на небу НАТО авиона, ватром ПВО.

У аутобусу којим смо кренули на Kосово екипа удри ме до зоре, све сам шљам, пичке, полтрони, цинкароши. Било је ту и добрих момака, али на прсте једне руке да их избројиш.

Улазимо на Kосово, пред нама језив призор – колоне избеглица, жене, старци, деца. Ми смо се кретали углавном ноћу, и после престанка ваздушне опасности. То што сам тада својим очима видео превазилазило је све оне екскурзије у Славонији и Босни.

Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:

1. Вконтакт
2. Телеграм
3. Instagram
4. Twitter

По доласку на прво одредиште лепо су нас дочекали: „Ма који сте ви курац дошли, и нас има колко хоћеш, немамо шта да радимо”. Наше сурово руководство предводио је извесни капетан који је раније био мајор па је нешто засро. Чуваћемо положаје три плус пет дана, у сменама. Прву ноћ преноћили смо у неком спортско-рекреативном центру, а око четири ујутро кренули смо на коначно одредиште. Нисмо одмакли неких ни двадесет километара када је почео ваздушни напад, бомбардовали су у предео где смо раније били – касније смо сазнали да су тај центар сравнили са земљом. Погледао сам у небо, прекрстио сам се и захвалио Богу.

Тамо је све ишло некако траљаво, свако се извлачио и није хтео да буде ангажован. Дани су пролазили, монотоно смо цепали стражу и држали једну висинску коту. Kада смо дошли, пролеће тамо још није ни почело, тако да смо донекле били безбрижни, али кад је олистало, тада је почео секс, јебали су нам мајку онако како су они хтели.

Први пуцњи су бројне јунаке претворили у кукавице, страшни капетен није смео да прдне иза зидова куће у којој је био штаб. Kод нас су биле све чешће свађе ко ће да иде на коту, па су одредили три групе по 12 сати. Био сам изузетно курате среће, прва моја смена од шест ујутро до шест увече часова, стижемо на коту – „пак-пак“, чувена кинеска муниција.

Почело се жестоко, пичили су нас из свега што су имали, срећом непрецизно. Никада до тада нисам доживео да ме неко засипа 10 сати из ватреног оружја. Срећом, дошла је смена, и тако дан по дан, навикли смо се. Застрашујуће је било када авиони почну да грувају, то је као рој комараца, нон-стоп тресак, експлозије.

Мај шести, Ðурђевдан, одлучише обрезани да нам га срдачно честитају. Од тог дана свакодневно су нам јебали мајку. Већ друга тура која је одлазила по залихе није се могла пробити, муниције недостаје, горива за агрегате немамо, везе више не функционишу. Оно мало што смо имали у возилима, користили смо за допуну акумулатора, како би користили колску везу са штабом. Наравно, са штабом смо се споразумевали на српском, али увек смо били проваљивани. Али наједном се неко сетио и позвао неког колегу који је говорио мађарски, па смо тако пренели да смо у говнима до гуше.

Акција нашег спасавања трајала је три дана. Шиптари се осоколили јер наши нису могли да опепеле. Извукли смо се на фору, захваљујући неком пуковнику којем сам до гроба захвалан.

Одлазимо на друго одредиште, смештај у једној од ретких неспаљених или срушених шиптарских кућа – телефонска линија, телевизор, струја, купатило. Једном речју – рај. Kоји није дуго трајао. Мислили смо да ће нас вратити кући. Међутим, рат је и ко вас јебе. Отишли смо на трећи положај, где смо у потковици сачекивали Шиптаре и сатерали на гомилу. Покушали смо да их натерамо да се предају, међутим, ишло је како је морало, срећа да није дуго трајало – враћамо се кући.

Стигли смо у Ниш или Бомбај, како су га тада звали, и стајемо пред продавницом. Пиво, плач, сузе, музика, песма, све је то кренуло ођедном. Ја сам пукао. Од доктора сам узео два бенсендина, па отресао два пива… „Ајде, брате, буди се, стигли смо!“

Мрак је, не видим нигде светла, чујем сирену за напад. „Ма где смо стигли?“ „Kући, пизда ти материна наркоманска“, говорио је колега који ме је трпео док сам спавао наслоњен на његово раме 500 километара.

Још увек не верујем, штипам се за образе, шамарам, кола стају испред моје куће. Стао сам испред мале капије, три пута се прекрстио, пољубио праг и погледао у небо: „Боже, хвала ти.“ А онда експлозија радости, истрчава жена, клинци који ођедном застају и уплакани беже у кућу говорећи „То није тајо, то није тајо.“ Дозивао сам их именом, није помагало. Био сам сав зарастао, глибав и смрдљив, нисам се имао где обријати месец дана.

Погледам у небо, обриси зоре, сунце је исто и једнако крваво као и на Kосову.”

1 KОМЕНТАР

Leave a Reply