Хуманитарна организација „Срби за Србе“ већ пуних 15 година активно ради са једним јасним циљем и визијом, а то је да они Срби који могу и имају материјална средства помогну оним другим Србима, којима је помоћ потребна.

Идеја о оснивању организације „Срби за Србе“ настала је као идеја Срба из дијаспоре да помогну српске породице широм свијета, првенствено Балкана, посебно онима који спадају у категорију социјално-угрожених и које имају много дјеце.

Генерални секретар ХО „Срби за Србе“ Саша Вигњевић у интервјуу за портал Katera.news каже да ова организација има регистроване огранке у десет земаља свијета, а један од огранака функционише на простору Републике Српске, гдје је до сада реализован велики број хуманитарних акција.

Како је покренута цјелокупна прича везана за организацију „Срби за Србе“ и како сте се Ви прикључили истој?

Саша Вигњевић: Хуманитарна организација Срби за Србе је настала 2005. године превасходно као идеја наших људи из дијаспоре да се са конкретном помоћи помажу социјално-угрожене породице широм Балкана, а које имају много дјеце. Идеја се развила путем тада популарног интернет форума на страници „Serbian Cafe”. За оне млађе који вјероватно не знају, интернет форуми су претеча данашњих друштвеним мрежа на којима су се људи окупљали и дискутовали о разним темама. Идеја која се одржала до данас и која води и држи организацију на окупу је да сви пређемо са ријечи на дјела и да се са помоћи вишедјетним породицама на једини могући начин супротставимо „бијелој куги”.

Након неколико успјешно проведених акција, организација је и формално регистрована прво у Србији, а затим су услиједиле и регистрације у осталим земљама тако да данас организација има званично регистроване огранке у десет земаља и то: у Србији, Републици Српској, Црној Гори, САД, Канади, Њемачкој, Швајцарској, Аустрији, Швeдској и Норвешкој, а донације су током 2019. године стигле из преко 50 земаља широм свијета.

Ја сам, као и велика већина наших чланова и донатора, прво почео да пратим активности Организације и повремено донирам средства, да би преко познанстава ступио у контакт са екипом која је водила организацију у то вријеме и која ми се јавила када је долазила да реализује једну акцију у Приједору, у којем живим.

И до данданас та акција и породица Марјановић коју смо помогли и која има десеторо дјеце је остала у посебном сјећању свих који су учествовали у акцији, а трудили смо се и да са породицом одржимо контакт и годинама после.

Након те акције, велики број Приједорчана се прикључио раду организације и почео са организовањем првих хуманитарних догађаја у том граду. Како су се акције низале укључивао се све већи број људи, па је Приједор постао и остао један од већих „бастиона” Организације у Републици Српској.

Данас, десет година после те акције и десет година после званичног регистровања Организације у Републици Српској можемо да се похвалимо да имамо волонтере у близу 30 градова у Републици Српској и БиХ.

Како су изгледали први почеци рада и функционисања организације?

Саша Вигњевић: Оно што је сигурно је да кроз читаву историју српски народ прате ратови и миграције и да сигурно нема периода који је био лак. Додатно, у нашем народу су константно присутне подјеле по свим основама, па је и помисао да се Србе окупе око једне идеје незамислива, што се одражава на све сегмете друштва, па тако и на хуманитарни рад. Ипак, успјели смо марљивим радом да допремо до великог броја људи и данас имамо око 40.000 редовних донатора из преко 50 земаља.

Сигурно ће се тај број увећавати у годинама које долазе, а девиза којом се водимо је да нам не треба милион марака или евра или долара, већ милион људи и да те људе покушамо да придобијемо за заједничку идеју.

За наш досадашњи рад веома је битан курс и дјелокруг помоћи породицама који смо заузели одмах на почетку рада. Првобитна идеја са којом смо кренули је помоћ породицама које имају петоро и више дјеце. Како су донације током година расле отварале су се и могућности да помажемо и породице које имају мање дјеце, тако да је најнижи критеријум који данас држимо углавном помоћ породицама које имају четворо дјеце или пак троје дјеце али код којих је самохрани родитељ или посебно тешка ситуација. Изузетак представљају породице које живе на територији Косова и Метохије, Сјеверне Македоније, Федерације БиХ и Крајине и које су често безбједоносно угрожене и/или лишене великог броја права и помоћи.

Као и сваки почетак и наш је био тежак, а за ових 15 година рада прешли смо пут од помоћи неколико породица годишње до више од 200 породица годишње колико је помогнуто током 2018., 2019. и 2020. године. За све је потребно стрпљење и истрајност, а нећемо погријешити уколико кажемо да смо по нашим мјерилима још увијек на самом почетку и да смо тек „загребали површину”.

Потребе за помоћи, као и наша сазнања о угроженим породицама расту сваког дана, а сигурно је да бисмо вољели да у наш дјелокруг помоћи укључимо и остале социјалне категорије којима је помоћ неопходна, али је због недостатка средстава и потребне логистике то још увијек немогуће.

Колико људи дјелује у саставу организације „Срби за Србе“ у Републици Српској и какву сарадњу имате са осталим представницима хуманитарних организација?

Саша Вигњевић: У Републици Српској и БиХ имамо неколико стотина волонтера у близу 30 градова, а процјена је да наш рад подржава око 5.000 људи. Све акције помоћи породицама и прикупљања средстава за Организацију координирају три запослена радника, а поносни смо и на чињеницу да смо успјели окупити и за нашу идеју придобити више од 500 привредника, те многе институције, посебно јединице локалне самоуправе – градове и општине од којих такође добијамо значајну подршку.

Такође, надамо се да ћемо до краја године да реализујемо и два стратешки важна пројекта за Организацију, а то је отварање хуманитарног бутика у Бањалуци као и канцеларије у Приједору које би убудуће требале значајно да допринесу нашем раду.

Током свих ових година сретали смо се са великим бројем хуманитарних организација и институција са којима смо остваривали сарадњу и познанства, те заједнички реализовали велики број акција. Посебно бисмо истакли помоћ Центра за социјални рад и Удружења 4+ које дјелују на територији читаве Републике Српске, као и Србског сабрања Баштионик из Бањалуке.

Ништа мању сарадњу имамо и са свештенством и монаштвом Српске Православне Цркве који су нам увијек излазили у сусрет.

Колико сте до сада помогли породица у Републици Српској и које бисте издвојили као најтеже или за које сте уложили највише напора и времена да им помогнете?

Саша Вигњевић: У склопу редовних акција помоћи породицама у Републици Српској и БиХ помогли смо до сада 170 породица, док смо у издвојеним акцијама као што је била Борба против поплава током 2014. године, као и Борба против короне коју смо реализовали 2020. године помогли више од 300 породица.

Било је много потресних и тешких ситуација, акција за које смо, у појединим тренуцима, мислили да нећемо успјети да их приведемо крају, али смо, Богу хвала, успјевали. Мени искрено најтежа, била је акција помоћи породици Гачић из мјеста Марини које се налази тридесетак километара од Приједора, која је од прве посјете породици да усељења породице у кућу, потрајала безмало три године. Заиста смо одахнули када је све било завршено.

Колико вам значи када учините једно добро дјело, када помогнете некоме и када успијете у својој намјери и испуните зацртани циљ?

Саша Вигњевић: Чињење добрих дјела превасходно нас је и окупило, јер је посебан осјећај помоћи некоме. Мало је ситуација које човјека духовно и емотивно могу испунити као када некоме пружите братску руку и помогнете му да „стане на ноге”.

Такође, дјела милосрђа јесу једна од основних хришћанских начела, а задужбинарство је дубоко укоријењено у нашем народу и зато све наше акције помоћи посматрамо као својеврсне задужбине које смо изградили.

Да ли су социјално-угрожени занемарени од стране државе или је држава немоћна да им довољно помогне?

Саша Вигњевић: Социјална угроженост и сиромаштво су феномени са којим се боре и најразвијеније државе свијета. Ипак, мјерило сваког цивилизованог друштва је да се потруди да ти проценти буду што мањи, тако да је потребно да се ова борба против сиромаштва што више институционализује како бисмо имали сигурност да ће иза помоћи које пружају појединци и организације стајати цјеловито рјешење које једино држава може да пружи.

Сматрамо да фокус читавог друштва треба да буде на ширењу братољубља како бисмо створили „ланац доброчинства”, који би повезао људе којима је потребна помоћ са онима који су жељни да ту помоћ пруже. Ми смо ту једни због других и једни другима смо испит и мјерило какви смо заправо људи.

Што се тиче евиденције коју ми посједујемо, а у којој се тренутно налази више од 800 породица, око 170 их је из Републике Српске и БиХ. Нажалост, база података се много брже пуни него што успијевамо да помогнемо породица.

Овдје, прије свега, говоримо о породицама које су тренутно наша циљна група. Спуштањем критеријума на породице које имају мање дјеце, те друге породице и појединце који потребују помоћ, овај број би се повећао многоструко и то само по подацима које ми посједујемо.

Иако смо сви потресени када видимо дјецу за која се сакупљају средства за лијечење, када видимо ратне војне инвалиде које муче најосновнија егизистенцијална питања, остарјеле и напуштене које живе у лошим условима, тренутно због ограничених средстава и превеликог броја породица на чекању нисмо у могућности да позитивно одговарамо на њихове захтјеве.

Искористили бисмо прилику да и овим путем позовемо све људе доброг срца да се укључе у хуманитарни рад и помоћ другима.

Какве су тренутне ваше активности када је у питању помоћ угроженима у Републици Српској и шта вас то очекује у току ове године да реализујете?

Саша Вигњевић: Као и већину људи и нас је ситуација изазвана вирусом COVID-19 пореметила и натјерала да примјењујемо друге методе рада. Посебно се то огледало у смањеном приливу средстава у првих шест мјесеци текуће године и тренутно ограниченој помоћи породицама. Најважније је да нисмо стали са радом па ће и ове године значајна помоћ да стигне до петнаестак породица.

Због ограниченог броја окупљања људи и забрана манифестација, највећи удар осјетио се недостатком турнира Тројка из блока, на којима у Републици Српској прикупљамо навјећи дио сресдстава.

Упркос недостатку догађаја, морамо да кажемо да се вишеструко повећао број донација путем интернет кампања и хуманитарног телефонског броја, као и људи који подржавају наш рад, па се надамо се да ћемо успјети до краја године да надмашимо претходну по укупном износу прикупљених средстава и испоручене помоћи. Ипак остаје жал што смо дио пројеката започетих у овој години морали да пребацимо за наредну.

За крај, позваћемо и Ваше читаоце да овим путем помогну рад Хуманитарне организације Срби за Србе. Најједноставнији начин је позив на хуманитарни број: 17763 који је отворен у свим фиксним и мобилним мрежама у БиХ.

Нема предаје!

Разговарао: Миљан Рашевић

Leave a Reply