Пре тог 22. јануара, сваки пети становник Венецуеле је чуо за опозиционог политичара Хуана Гваида.

Био је поприлично маргинализован лик повезан са десничарским групама, а чак и у својој партији није имао неку значајнију функцију.

Међутим, после само једног позива америчког потпредседника Мајкла Пенса, Гваидо се самопрогласио председником Венецуеле. Може се рећи да је постао популарнији широм света него у својој земљи.

Подржале су га многе државе, са Америком на челу. Чак је добио и право да преузме контролу над банковним рачунима државе које влада Венецуеле има у било којој америчкој банци.

Иако се чини да се он појавио практично ниоткуда, борећи се против владавине Николаса Мадура, то није баш тако, сматрају страни медији.

Како преноси портал Грејзон проџект, њега су САД годинама спремале за преузимање власти у тој јужноамеричкој земљи.

Све је почело још у време владавине Уга Чавеза који се од 1998. године борио за контролу над Венецуелом и њеним огромним залихама нафте, због чега је био на мети САД. Чавез је преживео неколико покушаја атентата све док није умро од рака 2013. године, а сматра се да је Мадуро већ 3 пута избегао смрт.

Како је Гваидо ушао у игру?

У октобру 2005. године, када је Чавезова популарност била на врхунцу, 5 венецуеланских студената отишло је у Београд на „тренинг и усавршавање“.

Ту су се састали са члановима Центра за примењену ненасилну акцију ЦАНВАС кога је 1998. године основао Срђа Поповић. Пошто је Отпор имао водећу улогу у рушењу режима Слободана Милошевића сматрало се да ће од њих моћи да покупе неопходно знање за промену власти у Каракасу.

У све то је прсте умешала ЦИА која је директно финансирала многе преврате широм света, па је решила да то учини и у Венецуели. Револуција је требало да крене од студентских протеста.

Прави „посао“ кренуо је 2007. године када је Гваидо дипломирао у Каракасу, а потом прешао у Вашингтон на студије политичких наука. Помагао је да се организују антивладини протести због одлуке државе да не продужи лиценцу Радиотелевизији Каракас. Тада је рођена нова генерација активиста који су се назвали „Генерација 2007“.

Активисти су исте године организовали скупове на којима су демонстранти скидали панталоне и задњице показивали у знак протеста.

Гваидо је такође основао и покрет Народна воља који је водио извесни Леополдо Лопез, дипломац са Принстона.

До 2010. године, земља је запала у кризу, рестрикције струје су биле свакодневица, а опозиција је добијала око 50 милиона долара годишње од америчких организација.

Венецуеланске обавештајне службе су, наводно, дошле у посед мејлова, које су 2010. године размењивали Гваидо и други студенти и активисти. Они су се једном приликом те године састали у Мексику у једном хотелу.

Тада су их за акцију обучавали чланови Отпора, а финансирали нафтни тајкуни. План је био да се свргне Чавез тако што би се изазвало насиље на улицама.

Један од бивших директора државне нафтне компаније Венецуеле, Педро Бурељи, негирао је своју улогу у овоме, а чак је унајмио и приватне детективе да докажу да није слао или добијао никакве мејлове. Са друге стране, он отворено признаје да се састанак у Мексику догодио и да „воли“ оно што ради ЦАНВАС иако ништа није финансирао, како тврди за Грејзон проџект.

Серија докумената је показала да је ова група у наредним годинама разрадила низ планова укључујући и планирање атентата на Мадура годинама касније.

Примера ради, 2014. године на улицама Венецуеле су избили велики нереди када је погинуло 43 људи, а сматрало се да покрет Народна воља стоји иза свега, као и сам Гваидо.

Он је тад и сам поставио видео на коме је имао га-маску, а био је окружен другим демонстрантима који су рушили све пред собом у име револуције.

Влада је ускоро почела да се обрачунава са покретом. Многи лидери покрета су напустили земљу или су ухапшени, па је Народна воља постала прилично маргинализована. Поменути Лопез се данас налази у кућном притвору.

Гваидо је остао релативно мања фигура и провео је 9 година у Народној скупштини. 2015. године је освојио 26 одсто гласова на парламентарним изборима.

„Гваидо се увек представљао као човек из народа, али није био много заступљен у медијима. „, каже аналитичар Дијего Секера.

Како се наводи, крајем 2018. године, Гваидо је у Вашингтону, Бразилу и Колумбији ковао план како да покрене масовне демонстрације током инаугурације председника Мадура.

Вече пре те свечаности, Мајкл Пенс и канадска министарка Кристија Фриленд су му пружили подршку.

Недељу дана касније, Трамп је у Белој кући појединим сенаторима рекао да ће подржати Гваида, уколико се прогласи председником, што се на крају и догодило.

Дан пре него што се самопрогласио председником, Гваидова жена је у снимку позвала војску да устане против Мадура.

„Док чека на даље инструкције, он остаје марионета. Није битно да ли ће успети или не, за Американце он је потрошна роба“, каже
Секера.

Упркос томе што Гваидо све више добија подршку међународне заједнице, Мадура и даље подржава војска.

Advertisements

loading...