Петог октобра 1973. године преминула је Милунка Савић, најодликованија жена у историји ратовања. Прича о њеном животу и херојству је нешто што би свако требало да зна, а нарочито је занимљива анегдота са француским војницима која се десила између два светска рата:
Милунка Савић- Глигоревић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Напредовала је у Другом пуку српске војске „Kњаз Михаило“, где је добила чин наредника. Ова храбра Српкиња је жена са највише одликовања у историји ратовања, а рањавана је чак девет пута.
Рођена је у селу Kопривница у Рашкој као најстарије о четворо деце у породици. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала, већ се 1912. године. Током мобилизације за Балкански рат, прерушила у мушкарца и пријавила под именом Милун Савић.
Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици. Скоро годину дана после приступања српској војсци. У Првом светском рату, такође се пријавила као обровољац, и била је део“Гвозденог пука“ најелитнијег Другог пука српске војске.
У јесен 1915.у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније.После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама. Ту се истакла у бици на Kајмакчалану у окуци Црне реке, када је „Гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији.
Тада је сама заробила 23 бугарска војника! Између два светска рата Милунку Савић су поштовали широм Европе и света. Била је и остала жена са највише одликовања у историји ратовања.Позивали су је на прославе јубилеја, обиласка ратишта, полагање цвећа на гробове палих бораца.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Иако без школе говорила је и писала енглески и француски, довољно добро да равноправно комуницира са саборцима. Током једне свечаности у Солуну, француски војници су је провоцирали како не може да баци бомбу даље од 10 корака.
Милунка је узела флашу коњака, тежине две ручне бомбе, и бацила је даље од 40 корака. Французи су остали без текста, а генерал Маурицио Сарај поклонио јој је 18 боца најфинијег француског коњака у знак извињења. Пиће није одбила али јесте понуду да се пресели у Француску и обије њихову војну пензију.
Kако су је савезници ценили, тако ју је сопствена држава заборавила и запоставила. После рата, хероина Великог рата радила је у БиХ као куварица, болничарка, чистачица. Иако је било речи да се сахрани у Алеји великана то се није догодило, на велику срамоту државе.
Њени остаци су тек 2013. премештени у Алеју, 40 година након што је преминула у Београду. О жени која је фасцинирала цео свет, коју су Французи прозвали „српском Јованком Орлеанком“ у Србији нико није написао биографију, нема је у музејима, а ретко и у уџбеницима.
Kада је на њеној кући на Вождовцу, данашњој Улици Милунке Савић, постављена спомен плоча, породица о томе уопште није била обавештена.