Србија је земља која обилује митовима и митолошким причама које су стваране вековима. Од јунака, вила, злих и добрих сила, до непрестане борбе добра и зла стваране су легенде које су на разне начине утицале на свест нашег народа.

Готово да не постоји део света који у својим митовима нема приче, бајке и легенде о змајевима. Проучавајући социологију и антропологију можемо да закључимо да је Србија једна од земаља у којој митолошка појава змаја представља добро! Поред српске митологије и кинеске легенде нам причају причу о добрим змајевима, који помажу људима. Али, кренимо отпочетка.

Под појмом змаја у антропологији мислимо на митолошко биће које има магијске моћи, а углавном се описује као змијолико створење са крилима које бљује ватру и има крљушти по целом телу. Оно око чега су антрополози сагласни је да су митови и легенде о змајевима настале у разним културама и то независно једна од друге. Тако срећемо појам змаја у многим културама и религијама.

Код Старих Словена препознајемо 4 врсте змајоликих бића: змај, аждаја, ала и ламија. Код Келта змајеви су били змајолика бића са 4 ноге, покривени крљуштима и бљували су ватру. Ово је данас, генерално, изглед змаја који је широко прихваћен. Ако посматрамо шире, змајеви су у западној култури и цивилизацији представљени као лоша појава и придају им се негативна значења.

У германској и скандинавској култури змај је нешто другачији. Овде наилазимо на змајолику појаву која се назива Линдворм. Линдворм је биће које се описује као биће које има две ноге или их уопште нема, не бљује ватру и не лети, јер нема крила. Углавном је пандаб свему лошем, јер је јео стоку. Међутим, са друге стране веровало се да доноси срећу свакоме ко га види, а најпшознатији такав био је линворм по имену Фафнир који је страдао од руке легендарног хероја Сигурда.

Појава змаја се налази и у хебрејским и хришћанским причама, легендама и митовима. „Откровење Јованово“ прича прчу о змају „који руши звезде са неба“: „И показа се други знак на небу, и гле, велика црвена аждаха, која имаше седам глава, и десет рогова; и на главама њезинијем седам круна; И реп њезин одвуче трећину звијезда небескијех, и баци их на земљу.“

Српски змај

Не зна се када тачно почињу да се јављају приче о змају у српској митологији. Оно за шта сигурно постоје докази је чувени Витешки ред змаја који датира из 15. века, тачније 1408.године. „Социетас Драцонистрарум” је Витешки ред змаја који је основа 1408.године, а међу оснивачима је био српски деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића. Али, не смемо заборавити ни Немањиће када говоримо о витешким редовима и симболици каква се јављала то време.

Симбол Витеза реда змаја био је змај са обавијеним репом око врата, а на леђима змаја се налазио црвени крст светог Ђорђа на сребрној позадини. Иако у књигама научне фантастике и филмовима са истом садржином наилазимо на негативан лик Влада Цепеша Дракуле, владара Трансилваније, управо је надимак Дракула добио када је постао један од чланова Витаза реда Змаја, чувајући области од Трансилваније до Влашке од најезде Турака.

Деспот Стефан Лазаревић припадао је Витезима реда змаја. Поред Угарског владара Жигмунда Луксембуршког међу највиђенија 24 витеза и оснивача овог реда био је деспот Стефан Лазаревић. О томе сведоче и речи из чувеног “Житија Деспота Стефана Лазаревића” који је писао Константин Филозоф: “кад је утврдио право пријатељство са западним (владарима), кад је у град по имену Будим ишао, где су се сабрали западни краљеви и друга господа код краља угарског, (који је требало да иде) у Констанцу и Рим на крунисање, деспот Стефан је изнад свих и пред свима најсветлији био и више од других видео се као месец међу звездама, и из далека свако га је (могао) опазити; сви његови савети (беху) чврсто на (свом) месту…

Такође Константин Филозоф конастатује и да је деспот Сефан Лазаревић имао највиши чин и уважавао највеће поштовање у друштву реда змаја, а о томе, такође, говори биограф деспота Стефана Лазаревића Константин Филозоф: “…Овај (деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: „Мени деспот даде витешки чин.”

Срби и змајеви

Много је легенди о српским змајевима. Српски змајеви су митска бића која имају две или четири ноге, тело им је прекривено крљуштима и имају крила и лете. Предсатвљали су нешто добро. Постоји прича да су се на неким грбовима Немањића налазио симбол змаја,а веровало се да представља савршено биће, спој птице и змије, неба и земље, слично као и у кинеској митологији где је змај представљао равнотежу добра и зла, јин и јанг.

На пример дунавски рибари и аласи су веровали да је змај остарели шаран који када достигне одређене године излази из воде и вине се у небо и постаје змај. Српски змајеви су пријатељи људима, помажу им у невољама и увек су на страни добра и правде. Веровало се да змај увек долази у прави час да спасе праведног и недужног човека. Многи од личности српске историје имали су у својим надимцима реч – Змај или су их повезивали са змајевима.

То су: деспот Стефан Лазаревић, Вук Гргуревић њени Вук, Васа Чарапић прозван Змај од Авале, Стојан Чупић знани Змај од Ноћаја. Са змајевима су повезивани и Бановић Страхиња, Милош Обилић, Љутица Богдан и много други незаборавни и легендарни хероји минулих времена.

Многе басне, бајке, народна предања и народне епске песме сведоче у корист добробити змајева: „Штогод има Србина јунака, свакога су одгојиле виле, многога су змајеви родили“, каже епска песма, а управо се за деспота Стефана Лазаревића претпостављало да има везе са Змајем од Јастрепца. Такође, веровало се да жене могу да имају децу са змајевима, и да се из те везе рађају јунаци и хероји.

Морамо рећи и да наша хришћанска традисција препознаје змајеве и друга митолошка бића слична змајевима, а један од таквих је и представа Светог Ђорђа који убија аждају. Дакле, све је речено Свети Ђорђе убија аждају, а не змаја. Иначе, митолошке приче причају како су највећи непријатељи змаја аждаје, але и ламије.

Било како било, приче о змајевима су се преносиле вековима са колена на колено. Данас све више попримају позитивну симболику и то оних вредности које су одувек на цени, а којих има тако мало – јунаштво, правдољубивост, милосрђе, херојство, одривање, опште добро и храбро срце.

Јована Ћирковић

Advertisements
--

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here